Šta je pokazao koronavirus i koliko smo iz svega naučili: Neku novu pandemiju ne možemo sprečiti, ali možemo smanjiti štetu koju donosi

Od 22. do 28. jula u Srbiji je ukupno testirano 1.207 osoba, a pozitivno je bilo 306.

I iz Svetske zdravstvene organizacije (SZO) su saopštili da u nekoliko zemalja evropskog regiona broj prijavljenih slučajeva kovid-19 raste i da je tokom jula bilo oko 88.000 slučajeva.

Virus koji je paralisao svet

Koronavirus, odnosno virus SARS-CoV-2, prvi put je otkriven u Kini krajem 2019, a već početkom naredne godine je paralisao ceo svet. U Srbiji je prvi slučaj registrovan 6. marta 2020, proglašena je epidemija, uvedeno vanredno stanje, usledilo je obavezno nošenje maski, distanca i “lokdaun”, zatvaranje škola, ustanova i ugostiteljskih objekata, zabrana skupova, iščekivanje da se pojavi antikovid vakcina, svakodnevno čekanje 15 časova kako bi se slušalo obraćanje Kriznog štaba s najnovijim informacijama…

Danas nam sve to izgleda kao daleka prošlost, ali je činjenica da koronavirus zapravo nikada nije nestao – još uvek, samo znatno oslabljen, cirkuliše među ljudima i tako će biti i ubuduće.

Međutim, da li smo nešto naučili iz ove pandemije, šta je ona pokazala i da li smo spremni za neki novi virus i neku novu pandemiju, koja će, saglasni su stručnjaci, kad-tad doći?

Mnoge zemlje nisu bile spremne za pandemiju

Infektolog Dragan Delić kaže da pandemiju sa novootkrivenim infektivnim agensom ne možemo sprečiti, ali je, sa nekim određenim merama, možemo ublažiti, te redukovati broj i intenzitet epidemijskih talasa.

"Možemo da smanjimo rizik i štetu koje ona donosi. Da bismo se suprotstavili pandemiji prvo moramo imati adekvatno znanje, a ono je, pogotovo u početku (pandemije koronavirusa), bilo insuficijentno. Drugo, morate imati dobro organizovani zdravstveni sistem, toga nije bilo… Univerzitet ’Džons Hopkins’ iz Baltimora je nedavno izdao globalni indeks zdravstvene sigurnosti i rangirao je 44 evropske zemlje, a Srbija je bila na 33. mestu. Mnoge zemlje nisu bile spremne. Treće, neophodne su i nove tehnologije. I četvrto je - a možda najslabija karika - edukacija stanovništva. Ovaj virus nas je debelo opomenuo 2003. kao SARS koronavirus u Kini i 2013. na Bliskom istoku kao MERS koronavirus. U Kini je smrtnost bila deset odsto, a u arapskim zemljama 30 odsto. To je bio žuti karton za nas, virus je pokazao da se promenio, da više nije kao što je bio šezdesetih, sedamdesetih godina…“, rekao je Delić u emisiji „Priča o priči“ na Insajder televiziji.

Predsednik Udruženja za javno zdravlje Srbije Dragoslav Popović smatra da je pandemija koronavirusa bila pokazna vežba.

"Bila bi šteta da smo propustili da naučimo i da se bolje pripremimo za sledeću ovakvu situaciju. Ovo je bio jedan ogroman udar na kompletno društvo. Trajalo je jako dugo i, kada pogledamo koliko je života odneto, to je broj veći nego u svim onim ratovima devedesetim“, naveo je on.

"Višak smrtnosti"

Procenjuje se da je u svetu od koronavirusa preminulo oko sedam miliona ljudi, mada Svetska zdravstvena organizacija (SZO) smatra da je taj broj višestruko veći. Kada je reč o Srbiji, zvanični podaci su da je od kovida preminulo 16.500 ljudi, dok je procena udruženja „Ujedinjeni protiv kovida“ - 60.000 građana.

Govorilo se i o „višku smrtnosti“ (koliko ljudi više je umrlo u odnosu na očekivani broj preminulih zasnovan na stopi mortaliteta pre pandemije). Dragan Delić kaže da je to neosporno.

"Neosporno da imamo višak smrtnosti, u apsolutnoj brojci to je 900 na 100.000 stanovnika. Mi smo na trećem mestu u svetu, iza Bugarske i Litvanije. Moramo da preispitamo zašto se to desilo u Srbiju. Činjenica je da smo u pandemiju ušli nespremni: i organizaciono, i materijalno, i prostorno i, ono što je najveći problem, kadrovski. Mi nismo bili spremni za ovakvu pandemiju i neku cenu smo morali da platimo. Tu je i nepoverenje između zdravstvenih radnika i stanovništva“, kazao je on.

Teoretičari zavera i odgovornost doktora

Tokom pandemije koronavirusa bilo je doktora koji su svojim izjavama zbunjivali građane, tvrdili su da je ovo „najsmešniji virus“, bilo je među njima i antivaksera koji su vodili žestoku kampanju, kao i onih koji su savetovali lečenje ivermektinom, koji je primarno veterinarski lek. Pored njih, i nemali broj „običnih“ građana je preko noći počeo da zastupa teorije zavera - širili su priče o veštačkom virusu, o planiranoj pandemiji, o svetskoj zaveri zarad smanjenja broja stanovnika na planeti, o centrima moći iz kojih se upravlja, huškali su ljude da se ne vakcinišu jer, kako su tvrdili, vakcina šteti zdravlju i ubija ljude…

"Tokom pandemije je bio veliki problem što mi lekari, zdravstveni radnici, nismo bili saglasni. Ovo je problem koji zahteva veliko znanje. Ne može svaki lekar da priča o vakcinaciji ili o ovoj pandemiji. Potrebna je edukacija, specijalizacija i radno iskustvo. Ja, kao infektolog, ne mogu da pričam kako treba lečiti depresiju ili žučnu kesu. Međutim, mnoge naše kolege su dozvolile sebi da - i pored toga što nemaju znanje iz mikrobiologije, imunologije, infektologije i epidemiologije - dele savete građanima i pritom su unosili veliku sumnju među ljude. Naša profesija nije bila na visini zadatka, mi smo ozbiljnim stvarima prilazili dosta površno, neozbiljno, da ne kažem neodgovorno“, smatra Delić.

S druge strane, činjenica je da su najveći teret pandemije koronavirusa podneli zdravstveni radnici iz kovid bolnica i ambulanti, koji su se „na prvoj liniji fronta“ borili protiv virusa o kojem se na početku nije mnogo znalo. Dane i noći su provodili u skafanderima i pod maskama, žrtvujući i svoje živote kako bi pomogli drugima. Ne mali broj medicinara je i preminuo od posledica koronavirusa.

"Ja sam veoma ljut što Ministarstvo zdravlje tokom pandemije nije uključilo privatnu praksu da olakša teret cele pandemije“, kaže Dragan Delić.

Dugoročne posledice po zdravlje

Srbija je, inače, među prvima u svetu nabavila više vrsta antikovid vakcina, pa su građani mogli da biraju koje će cepivo primiti. Takođe, u to vreme je država pokazala veliku solidarnost sa regionom, pa je tako državljanima okolnih zemalja, koje nisu bile tako uspešne u nabavci dovoljnog broja vakcina, bilo omogućeno da se imunizuju u Srbiji.

S porastom broja zaraženih mnoge zdravstvene ustanove su pretvarane u kovid bolnice. U Kruševcu i Batajnici su podignute nove bolnice za zaražene kovidom, danas su ta dva objekta zatvorena i nisu dobila novu namenu. Takođe, u Zemunu je izgrađena fabrika za proizvodnju kineskih vakcina, ali ona još nije otvorena.

Tokom pandemije su u svetu vršena i brojna istraživanja o posledicama koje koronavirus ostavlja na zdravlje ljudi. Kao lakše posledice su se izdvajali zamor, teško disanje, bolovi u zglobovima, ali je, s druge strane, utvrđeno da ovaj virus može ostaviti i teže i dugoročne posledice na rad pluća, srca, bubrega, pa čak i mozga.

Tada je uveden i termin „dugi kovid“, koji, prema rečima epidemiologa Zorana Radovanovića, može da traje godinama.

"To traje godinu ili dve, možda čak i duže. Hendikepira čoveka. To je krajnja icrpljenost, zaboravnost, moždana magla... Neko ko je uživao ugled na poslu, bio vredan i sposoban, odjednom postaje lenština i neodgovoran, a u stvari je za sve kriv virus“, objasnio je Radovanović na Insajder televiziji.

"Stariji se psihološki dobro nosili“

Pandemija je posledice ostavila i po mentalno zdravlje ljudi. Psihološkinja Tamara Džamonja Ignjatović kaže da nije samo virus ostavljao posledice, nego i sve ono što se gradilo kao priča oko virusa - informacije i dezinformacije, te jedna preplavljenost informacijama, i to vrlo često netačnim i nepouzdanim. Kako kaže, to je dovelo do nepoverenja ne samo u zdravstvene radnike i organizaciju zdravstvene službe, nego nepoverenje u celo društvo.

"Kada pogledamo kroz šta smo prolazili, svakako da je pandemija imala i posledice po mentalno zdravlje. Psiholozi su radili različita istraživanja koja su govorila o tome kakvo je mentalno zdravlje u opštoj populaciji, ali i nekih specifičnih grupa ljudi - različitih uzrasta ili različitih profesija koje su podnele poseban teret pandemije. Posledica ima, najčešće su one kratkoročne - dok traje onaj prvi šok tada su i posledice privremene, ljudi se brzo oporavljaju od akutnog šoka, ali kad nešto duže traje onda su i te hronične posledice duže. Više ljudi je dolazilo na psihoterapiju, ali se i ona promenila i prešla na onlajn“, navodi ona.

Posebna istraživanja su rađena o mentalnom zdravlju starijih građana, koji su bili među najugroženijima i kojima je zbog toga tokom jednog perioda pandemije bio u potpunost zabranjen izlazak napolje. Džamonja Ignjatović kaže da se starija populacija psihološki „dobro nosila“ i da im je u tome pomoglo njihovo životno iskustvo.

"Bili su mirniji, strpljiviji, reorganizovali su se na konstruktivan način, sa stavom: i ovo će jednom proći“, kazala je psihološkinja.

Kako je to bilo tokom pandemije variole vere

Pandemija koronavirusa mnoge je podsetila na epidemiju velikih boginja (variola vera) koja se u Jugoslaviji desila 1972. godine. Odgovor nadležnih je tada bio brz i za dva meseca vakcinisana je gotovo celokupna populacija u Jugoslaviji, nakon čega su velike boginje iskorenjene. Svetski stručnjaci su na ovoj reakciji odali priznanje Jugoslaviji.

Dragan Delić kaže da je ključ uspeha bio u organizovanoj državi i dobrom zdravstvenom sistemu.

"Sedamdesetih i osamdesetih godina smo imali odličan zdravstveni sistem, sa primarnom zdravstvenom zaštitom koju su skandinavske zemlje želele da kopiraju. Devedesetih godina je došlo do urušavanja sistema i nismo se digli na noge, daleko smo od toga, od te efikasnosti. Zdravstveni sistem mora da bude efikasan, potpuno bezbedan za ljude, efektivan, dostupan… Govori se o besplatnom zdravstvu, što je notorna glupost, treba govoriti o dostupnom zdravlju, u svakom trenutku svakom osiguraniku zdravstveni sistem mora biti dostupan. U svako vreme i na svakom mestu. A pored toga mora biti efikasan i bezbedan. To su postulati novog zdravstvenog sistema“, naveo je Delić.

Izvor: Insajder