Ana Toskić (Partneri Srbija): Imamo dobre zakone o zaštiti podataka, ali se oni ne primenjuju adekvatno (VIDEO)

Ana Toskić Cvetinović dodaje da je priroda države da želi da ima više informacija o svojim građanima, te da je to posebno privlačno čak i onima koje smatramo demokratskim državama. 

 “Ne treba ni prebaciti svu odgovornost na građane. Građani treba da vode više računa i treba da budu svesni,  ali system i institucije jesu ti koji treba da pruže zaštitu i u pogledu prevencije da do povreda dođe, posebno kada one dolaze iz sistema, ali i kada do samih povreda dođe da reaguju i da pruže zaštitu prava građana. Imamo nekakav zakonski okvir”, ističe ona.  

Toskić Cvetinović naglašava da je, u pogledu pravnog okvira, Srbija blizu zlatnog standarda zaštite podataka koje postoji u Evropi, zato što je naš zakon o zaštiti podataka o ličnosti zapravo prevod opšte uredbe Evropske unije o zaštiti podataka i u skladu s regulativom pruža visok stepen zaštite. 

 “Srbija je potpisnica i najznačajnijih međunarodnih konvencija u ovoj oblasti, ali onda dolazimo do toga da imamo dobre zakone, a da se oni ne primenjuju. U kontekstu zakona o zaštiti podataka o ličnosti, to preuzimanje propisa Evropske unije je doprinelo tome da mi nemamo zakon koji se adekvatno primenjuje, zato što u tom preuzimanju jesu preuzeti neki instituti koji nisu usklađeni sa našim pravnim sistemom. I postoji dosta toga što zapravo nije striktna norma, već podrazumeva jednu vrstu samoprocene svih onih koji obrađuju naše podatke i procenu rizika koje te obrade podataka nose. I to je nešto čemu mi još uvek nismo naučeni. Dakle, naučeni smo uglavnom da imamo neka striktna pravila kojih se treba držati. Dakle, ovde imamo dosta situacija u kojima se procenjuje kontekst, u kojima se procenjuju kapaciteti različitih mesta na kojima se podaci obrađuju. Dakle, tu je potrebno dosta analitičkog rada, potrebno je dosta investiranja i ljudskih resursa, i neke tehničke mere zaštite. Postojala je inicijativa koja je došla od same države da se što pre uskladimo sa pravnim okvirom Evropske unije. Taj zakon je donet prilično brzo. Nisu uzeti u obzir komentari koji su dolazili i od civilnog društva, i od akademske zajednice, i od privrednog sektora. Dakle, neke stvari treba precizirati. I danas, četiri i po godine kasnije, jesmo tu gde jesmo, da on zapravo nije adekvatno primenjen”, ističe ona.  

Što se tiče zloupotreba ličnih podataka građana, kada je predizborna kampanja u pitanju, Ana Toskić Cvetinović kaže da je ono što jeste problematično mesto dakle su podaci potekli. 

“Posebno je problematično ako se utvrdi da ti podaci dolaze iz institucija sistema bez ikakve informacije o tome da li vi to želite, ili bez nekog drugog pravnog osnova, nekog zakona koji mu daje to ovlašćenje da vas zapravo kontaktira i čak traži neke dodatne informacije o vašem političkom opredeljenju, koje su opet posebno, posebno osetljive”, ističe ona. 

Što se tiče slučaja koji se desio ispred RIK-a, kada je jedna žena, pretpostavlja se policajka, na svom mobilnom telefonu listala fotografije iz ličnih karata studenata, učesnika protesta, kaže da  misli da je najbolji mogući scenario da je to bila osoba koja vrši neku operativnu aktivnost, odnosno neko ko je predstavnik MUP-a.

"Možda je moguće da to na taj način funkcioniše. Tu postoji nekoliko različitih problema. Imate situaciju da lokalna samouprava kupuje neku opremu, uključujući opremu za videonadzor sa automatskim prepoznavanjem lica, a nema ovlašćenje da obrađuje takvu vrstu podataka. Znači ona ne može, zato što nema ovlašćenje da obrađuje takvu vrstu podataka. Ona nema ni zakonskih osnova da nabavlja tu opremu. Dakle ona je nezakonito pribavljena. Tu je upitan i način trošenja javnih sredstava. Utvrđeno je da su te kamere plaćene mnogo više nego što one zaista na tržištu i vrede. Znači, to je sad pitanje potencijalnog nerazumnog trošenja novca”,  ističe Ana Toskić Cvetinović, i dodaje da se ne zna po kom se osnovu ti snimci ustupaju MUP-u, te da ni MUP nema mogućnost korišćenja tog softvera. 

Što se tiče izveštavanja povodom masakra u školi Vladislav Ribnikar i u selima Dubona i Malo Orašje, analize u kojima  je praćeno samo sedam online medija identifikovale su 230 tekstova u kojima je teško kršeno pravo na privatnost, a ono što je najgora stvar je što su najugroženiji bili maloletnici. Na pitanje, imamo li uopšte efikasne mehanizme da to sprečimo, ona kaže da ih nemamo. 

“Takve povrede dešavaju, a medijima koji ih krše na kraju bude presuđeno da treba da plate neku naknadu štete od 40, 50 do 100 hiljada dinara, što je naša analiza sudske prakse pokazala. Ali sa druge strane, mediji koji kontinuirano vrše povrede prava, krše novinarske kodekse, zapravo jesu jako veliki korisnici javnih budžetskih sredstava i dobijaju ta sredstva na različitim konkursima”, zaključuje u Marker razgovoru Ana Toskić Cvetinović, izvršna direktorka organizacije Partneri Srbija.

Izvor: Insajder