<article>Vlada je zapravo tim čiji je zadatak sprovođenje određene usaglašene politike. Zato nije bez razloga pomisao da su izjave koje nisu u skladu s proklamovanom politikom za koju je vlada dobila mandat da je sprovodi ili probni balon, sportskim rečnikom – deo taktike, ili da postoji problem u funkcionisanju tima. Ako je ovo poslednje, premijerka, odnosno tim je u problemu.Poslednji primer je istup ministra Nenada Popovića, neskriveno bliskog Moskvi, koji je u pisanoj izjavi ocenio da je posle „svih poruka“ koje je Beograd prethodnih nedelja dobio od zapadnih zemalja, „jasno da je Briselski sporazum mrtav i da evropskih integracija Srbije više nema“. Njegova skepsa prema Evropskoj uniji nije nepoznata, pa čak ni jedinstven slučaj u Vladi. Ipak, kao deo tima, ima obavezu da je zadrži za sebe. Nije uobičajena ni reakcija premijerke – umesto ličnog razgovora ili prekora – javno upozorenje i podsećanje: „Svaki ministar u Vladi je dužan da sprovodi zajednički dogovorenu politiku, a oni koji to nisu u stanju su slobodni da je napuste“.Dakle, nepoštovanje programa za koji je Vlada dobila podršku nije razlog za „crveni kraton”, već o tome da li će otići ili ostati odlučuje sam ministar.Nakon premijerkine oštre reakcije, činjenica bez posledica, usledilo je razumevanje predsednika Srbije koji je rekao da ne veruje da je Popović imao zlu nameru, ali da nije njegov posao kao ministra da procenjuje „da li smo završili s evrointegracijama”. I premijerka i predsednik saglasni su oko toga da bi Popović imao pravo da tako govori u ime svoje stranke, ali ne kao ministar.Popoviću je oprošteno i kada je u maju prošle godine uvredio gej populaciju tvrdnjom da „moramo da stanemo na put onima koji žele da nas ubede da je u redu da 'Roko ima dve mame, a Ana dvojicu tata’”, iako je to, čak i rezultiralo ponuđenom ostavkom premijerke u njenom „najtežem danom u vladi“.„Lično” mišljenje priznato je kao pravo i ministru odbrane Aleksandru Vulinu koji je u januaru rekao da bi trebalo „redefinisati politiku prema EU”, a u maju da „ako nas neće Evropa, ima ko hoće - nismo mi osuđeni na Evropu…” i „je l’ nas neće Evropa, naći ćemo načina da nas hoće neke druge velike i moćne zemlje”. I tada je premijerka podsetila da je EU strateški cilj, a ministra nije ni ukorila.Dakle, isti ministri imali su najmanje dva „lična” mišljenja drugačija od politike Vlade koja su im, kako se sada čini, oproštena.U ekipnom sportu nije poznato da timski igrač sam odlučuje o taktici i igri, pa ni to da li će biti deo tima. Osim, ako se igra bez pravila. Ili se igra igra čiji cilj nije poznat publici. A to je već, sa stanovišta građana i poštovanja propisa i pravila demokratije – opasno.</article>

Vlada je zapravo tim čiji je zadatak sprovođenje određene usaglašene politike. Zato nije bez razloga pomisao da su izjave koje nisu u skladu s proklamovanom politikom za koju je vlada dobila mandat da je sprovodi ili probni balon, sportskim rečnikom – deo taktike, ili da postoji problem u funkcionisanju tima. Ako je ovo poslednje, premijerka, odnosno tim je u problemu.Poslednji primer je istup ministra Nenada Popovića, neskriveno bliskog Moskvi, koji je u pisanoj izjavi ocenio da je posle „svih poruka“ koje je Beograd prethodnih nedelja dobio od zapadnih zemalja, „jasno da je Briselski sporazum mrtav i da evropskih integracija Srbije više nema“. Njegova skepsa prema Evropskoj uniji nije nepoznata, pa čak ni jedinstven slučaj u Vladi. Ipak, kao deo tima, ima obavezu da je zadrži za sebe. Nije uobičajena ni reakcija premijerke – umesto ličnog razgovora ili prekora – javno upozorenje i podsećanje: „Svaki ministar u Vladi je dužan da sprovodi zajednički dogovorenu politiku, a oni koji to nisu u stanju su slobodni da je napuste“.Dakle, nepoštovanje programa za koji je Vlada dobila podršku nije razlog za „crveni kraton”, već o tome da li će otići ili ostati odlučuje sam ministar.Nakon premijerkine oštre reakcije, činjenica bez posledica, usledilo je razumevanje predsednika Srbije koji je rekao da ne veruje da je Popović imao zlu nameru, ali da nije njegov posao kao ministra da procenjuje „da li smo završili s evrointegracijama”. I premijerka i predsednik saglasni su oko toga da bi Popović imao pravo da tako govori u ime svoje stranke, ali ne kao ministar.Popoviću je oprošteno i kada je u maju prošle godine uvredio gej populaciju tvrdnjom da „moramo da stanemo na put onima koji žele da nas ubede da je u redu da 'Roko ima dve mame, a Ana dvojicu tata’”, iako je to, čak i rezultiralo ponuđenom ostavkom premijerke u njenom „najtežem danom u vladi“.„Lično” mišljenje priznato je kao pravo i ministru odbrane Aleksandru Vulinu koji je u januaru rekao da bi trebalo „redefinisati politiku prema EU”, a u maju da „ako nas neće Evropa, ima ko hoće - nismo mi osuđeni na Evropu…” i „je l’ nas neće Evropa, naći ćemo načina da nas hoće neke druge velike i moćne zemlje”. I tada je premijerka podsetila da je EU strateški cilj, a ministra nije ni ukorila.Dakle, isti ministri imali su najmanje dva „lična” mišljenja drugačija od politike Vlade koja su im, kako se sada čini, oproštena.U ekipnom sportu nije poznato da timski igrač sam odlučuje o taktici i igri, pa ni to da li će biti deo tima. Osim, ako se igra bez pravila. Ili se igra igra čiji cilj nije poznat publici. A to je već, sa stanovišta građana i poštovanja propisa i pravila demokratije – opasno.

Stav redakcije

original

900x375

1250x600

325x200

336x450

410x251

600x803

820x503

Igra vlasti bez pravila

DEACTIVATED-EmisijeTags

Info

englishNavigation

Footer

FooterEnglish

Arhiva

mainNavigation