La Gazzetta dello Sport: Zbogom Siniša, jaki čoveče velikog srca - umro je u 53 godini od leukemije
Bivši trener Bolonje umro je u jednoj bolnici u Rimu. U julu 2019. saopštena je bolest. „Boriću se protiv nje, igrajući na napad“, rekao je tada. Dve velike karijere, ona igračka (osvojio je Kup šampiona sa Crvenom zvezdom 1990.) i ona druga, trenerska.
Vest koju niko od nas nije želeo da čuje je stigla: Napustio nas je Siniša Mihajlović. Umro je u jednoj klinici u Rimu u 53. godini. Bivši trener Bolonje saopštio je da je bolest otkrivena na konferenciji za štampu, 13. jula 2019: „Imam leukemiju, ali ću se protiv nje boriti, igrajući na napad. 29. oktobra 2019. transplantacija kostne srži u Bolonji, 22. decembra ostavka. Početkom 2022. ponovni znaci za uzbunu. Danas, saoptenje porodice koje je ugasilo poslednju nadu.
SAOPŠTENJE PORODICE:
Supruga Arijana, sa decom Viktorijom, Virdžinijom, Miroslavom, Dušanom i Nikolasom, unuka Violante, majka Viktorija i brat Dražen sa bolom saopštavaju da je nastupila nepravdena i prerana smrt supruga, oca, sina i brata za primer, Siniše Mihajlovića. Jedinstven čovek, izuzetan profesionalac, predusretljiv i dobar prema svima. Srčano se borio protiv užasne bolesti. Zahvaljujemo se lekarima i medicinskim sestrama koji su ga pratili ovih godina sa ljubavlju i poštovanjem, posebno doktorki Frančeski Bonifaci, doktoru Antoniju Kurtiju, profesoru Alesandru Rambaldiju i doktoru Luki Marketiju. Siniša će zauvek ostati sa nama. Živ i pun ljubavi koju nam je pružao.“
Igrač
Mihajlović je karijeru započeo kao igrač u domovini, tadašnjoj Jugoslaviji. Sin majke Hrvatice i oca Srbina, rođen je u Vukovaru, a odrastao u blizini Borova, gde je i počeo da igra fudbal, pre prelaska u Vojvodinu. Godine 1990. veliki prelazak u Crvenu zvezdu, uz pojave kakve su bile Savićević, Prosinečki, Stojanović, Jugović, sa kojima je osvojio Kup šampiona, borivši se u finalu na stadionu San Nikola u Bariju, protiv Olimpika iz Marselja. U Italiju je stigao 1992, potpisavši ugovor sa Romom. Naša država je postala njegova druga domovina. Posle „žuto – crvenih“, usledili su Sampdorija, Lacio i Inter. Uvek je osvajao samo nove uspehe i ostavljao veliki trag. Da je bar tako bilo sa ovom smrtnom kaznom. Prestao je da igra 2006. Postigao je 65 golova i 55 asistencija, u 455 utakmica.
Priznanja
Priznanja su impresivna: tri nacionalne titule, sa Vojvodinom (1989.) i sa Crvenom zvezdom (1991. i 1992.), dva skudeta, sa Laciom (2000.) i Interom (2006.), četiri Kupa Italije, sa Laciom (2000. i 2004.) i Interom (2005. i 2006.), tri Superkupa Italije, sa Laciom i Interom iz Milana. Sa Crvenom zvezdom, pored Kupa šampiona 1990, osvojio je i Internacionalni kup, jedan Kup kupova sa Laciom 1999. godine i evropski Superkup iste godine, sa istim klubom.
Trener
Počeo je karijeru kao zamenik Mančinija u Interu, da bi kasnije prešao na klupu trenera Bolonje, koja će mu biti prva i poslednja. Slede Katanija, Fjorentina, Sampdorija, Milan, Torino, pojavljivanje na klupi Sportinga iz Lisabona koje je trajalo svega devet dana, zbog smene predsednika (kluba), pre povratka među „crveno – plave“ u Emiliji, u Bolonju. Bio je trener srpske reprezentacije, tokom 2012. i 2013. godine.
Prevod: La Gazzetta dello Sport