Tri decenije od ukidanja aparthejda

Parlament u Kejptaunu odlučio je tada da dozvoli opšte izbore bez obzira na rasnu pripadnost, što je u punom značenju tog izraza bila "tektonska promena" za tradicionalno rasističko društvo Južne Afrike.

Bio je to kraj, pravno gledano, aparthejda. 

Južnoafrički belački parlament izglasao je tog 22. decembra 1993. godine, većinom od 237 glasa prema 45, prelazni ustav zemlje, što je omogućilo održavanje prvih sverasnih izbora u istoriji te zemlje. Određeno je da se opšti izbori imaju održati 27. aprila.

"Nije to kraj, već novi početak" bile su reči predsednika JAR Frederika de Klerka. Prethodno, De Klerk je zajedno sa Nelsonom Mandelom, predsednikom Afričkog nacionalnog kongresa, usaglasio mere koje su dovele do novih pravnih rešenja. Obojica su otuda bili dobitnici Nobelove nagrade za mir, upravo zbog mirne tranzicije JAR ka demokratiji. 

Iako je čitav proces bio propraćen nizom incidenata i opasnih situacija, građanski sukob je ipak izbegnut. Nije bila reč samo o protivljenju belih tradicionalista ili nacionalista, i unutar zajednice crnih dogodio se niz sukoba. Posebno su lideri Zulu naroda bili rezervisani prema novim tendencijama. Oni su naime uživali u izvesnom smislu povlašćeni status, a u svakom slučaju uvažavanje, tokom režima aparthejda, u poređenju sa drugim crnim starosedeocima. 

Prethodno je već ustanovljeno nazovi rešenje, utemeljenjem trodomnog Parlamenta. Ta "solomonska" konstrukcija uvedena je deceniju ranije pod vođstvom Pitera Bote. Druga dva doma sačinjavali su obojeni, dakle mešani, uglavnom iz Kejpa, i Indusi, nastanjeni većinom u Natalu. Crna većina bila je međutim i nadalje isključena iz političkog odlučivanja, a i dve pomenute su uglavnom bile svojevrsni dekor.

Ferdinand Harcenberg, čelnik Konzervativne stranke, nazvao je prilikom zasedanja Parlamenta 22. decembra 1993, novo ustavno rešenje "čudovišnim" naglasivši da ono "neće dovesti do demokratije večh do komunizma". 

Predstavnik Inkata partije slobode, koja je okupljala Zulue, sa naizgled drugog pola političkog spektra, zapretio je onemogućavanjem čitavog procesa ukoliko njihovi amandmani kojima se želela regionalizacija, ako ne i konfederalizacija, ne budu usvojeni odnosno ugrađeni u novi Ustav. 

Najodlučniji beli nacionalisti tražili su međutim posebnu belu teritoriju, državu, makar autonomiju, na prostoru JAR, ma koliko prostorno svedenu. Zahtevi te vrste uostalom mogu se čuti i danas.

Kada je međutim Parlament JAR izglasao samoukidanje, pre tri decenije, bio je to kraj svih kombinacija, izuzev prethodno dogovorenog između De Klerka i Mandele. De Klerk će ostati predsednik JAR do maja 1994, kada ga je na tom mestu, u skladu sa rezultatima izbora, zamenio Mandela. Još dve godine potom, do juna 1996. nalazio se na poziciji potpredsednika. Nacionalna partija koju je vodio, i koja je decenijama prethodno vladala Južnom Afrikom kao nosilac režima aparthejda, naredne 1997. ugasila se. Konzervativna partija koju je vodio Harcenberg potrajala je međutim do 2004.

Zakonsko ustrojavanje rasističkog režima aparthejda u Južnoafričkoj republici, konačno je uobličeno stupanjem na snagu Zakona o registraciji stanovništva 7. jula 1950. mada je rasna podvojenost u tadašnjoj Južnoafričkoj uniji postojala sve vreme, kao retko gde. Do četrdesetih se ipak nije smatralo neophodnim ustrojavanje tako isključivih pravnih odredaba. 

U tom periodu naime postaje uočljivo sve brojnije prisustvo obojenog, matičnog afričkog stanovništva u gradovima. Bilo je to doseljavanje u potrazi za poslom. 

Privredni bum tadašnje JAR, odnosno do 1960. Južnoafričke unije, namesto poljoprivredne zemlje sa razvijenim rudarstvom, na kojem se i temeljilo bogatstvo nacije, podrazumevao je industrijalizaciju. Privreda belaca zavisila je od jeftine neevropske radne snage.

Zakon o registraciji odredio je obavezu postojanja strogog registra populacije po rasnoj klasifikaciji, što je podrazumevalo da apsolutno svaki stanovnik Južnoafričke unije mora biti klasifikovan i registrovan u skladu sa rasnim karakteristikama kao deo sistema aparthejda, po četiri odrednice. Kao beli, obojeni, crni, najčešće nazivani Bantu. Četvrta kategorija bili su Indusi. Kancelarija za klasifikaciju rasa nadgledala je i sprovodila donete mere. 

Prethodno je već donet Zakon o zabrani međurasnih brakova. Bio je motivisan isključivo rasizmom pošto su mešane zajednice bile izuzetna pojava. Primera radi, 1946. godine, pored 28.000 sklopljenih brakova među belima parovima, registrovano je svega 75 medurasnih brakova. Donete su i mere koje su kažnjavale međurasne seksualne kontakte. 

Rasna segregacija je u JAR pravdana i osobenim verskim nasleđem, odnosno kalvinističkim učenjem o predestinaciji. Što su vladajući Afrikaneri (Buri) tumačili kao predodređenje samim rođenjem, kako je učio Žak Kalvin. Bio je to zvaničan stav Holandske reformističke crkve. 

Zakon o grupnim oblastima, koji je počeo da se primenjuje naredne 1951. godine, odredio je da rasne grupe nastanjuju različite stambene i poslovne zone, što se urbanih oblasti tiče. Na sličan način je organizovana i unutrašnjost zemlje.

Zemlja je otuda podeljena na zone za bele, u poslednjoj fazi 78 odsto teritorije, i zone za matično afričko stanovništvo, kolokvijalno nazivane bantustani. Zvaničan naziv je bio houmlend. Njihov status je konačno regulisan 1959, od kada se pojavljuje koncept prema kom su svi crni Afrikanci građani nekog od bantustana, dok su u belim zonama stranci.   

Tolerisani su dakle u oblastima predviđenim za bele isključivo kao radnici, pri čemu su morali posedovati posebne dozvole. Do kraja ere aparthejda obrazovano je 10 bantustana unutar JAR, i još 10 na teritoriji Jugozapadne Afrike odnosno Namibije. Pojedini su, formalno, proglasili nezavisnost, uz saglasnost vlade u Pretoriji: Transkej, Boputatsvana, Venda i Ciskej. 

Realan život, egzistencijalne potrebe, dovele su međutom približno 60 odsto crnih Afrikanaca u bele oblasti, izvan bantustana, što je podrazumevalo čitav niz posebnih ograničenja, dozvola, kontrola.

Zvaničan stav je inače bio da aparthejd znači podvojenost, odvojeni život u skladu sa nasleđem, a ne segregaciju, rasizam. 

Južna Afrika je umnogome bila osobena zemlja, ne samo sa jedinstvenim režimom aparthejda. Imala je, primera radi, i formalno, tri glavna grada. U Pretoriji je bila smeštena izvršna vlast, Savet ministara, vlada. Središte Ustavnog suda nalazilo se međutim u Blumfontainu, u središnjem delu zemlje. Parlament je pritom bio smešten na na krajnjem jugozapadu, u Kejptaunu. Glavno poslovno i finansijsko središte bio je Johanezburg, najveći grad Južne Afrike.

Ekonomska snaga JAR činila ju je jednom od najbogatijih zemalja ondašnjeg sveta. Još prvih decenija 20. veka Južnoafrička unija bila izvor preko 80 odsto svetske produkcije zlata.  

Šezdesetih i sedamdesetih 20. veka, u jeku tzv hladnog rata, približno dve trećine svetske produkcije zlata poticalo je iz JAR. Razume se da su stoga vodeći poslovni i finansijski krugovi Zapada vladi u Pretoriji garantovali stabilnost. 

Osuđujuće odluke OUN, Rezolucije 134, 181, 392, 418, nisu bitno ugrožavale nikog. 

Privredna snaga Južnoafričke republike bila je takva da je vlada u Pretoriji uspela je da razvije i nuklearni program, u civilne i u vojne svrhe, u saradnji sa Izraelom. 

Vlastima JAR je uspelo da obezbede i energetsku sigurnost industrijskom proizvodnjom goriva. Poput nacističke Nemačke u jeku Drugog svetskog rata. Ekonomski, to je bilo besmisleno, preskupo, politički, energetska samodovoljnost je bio jasan cilj. 

Prestanak hladnog rata, međutim, sve je promenio, čak i na jugu Afrike.

Izvor: Tanjug