Jezik

sr

en

Transkript: Dug put do istine

Srbija je zemlja u kojoj još ima mnogo više otvorenih pitanja nego ponuđenih odgovora. Jedno od njih je da li je bilo krađe beba u porodilištima, odnosno šta se dogodilo s bebama za koje roditelji smatraju da nisu umrle nego da su im ukradene neposredno posle rođenja. Da li je slučajno ili namerno dokumetacija koju su roditelji dobijali neuredna, nepotpuna ili je nestala? Da li se radi samo o administrativnim greškama ili organizovanom kriminalu krađe novorođenčadi?

Pitanje nestanka beba iz porodilišta bi svaka ozbiljna država morala ozbiljno i da istraži. Međutim, za istinu su se borili samo roditelji pokušavajući da nateraju državne organe da rade na utvrđivanju istine. Njihova borba traje od 2002, kada počinju formalna obraćanja udruženja roditelj, nadležnim institucijama kako bi saznali sudbinu svoje dece. Od tada do danas ništa se nije dogodilo. Njihove dece nema i još nije zvanično utvrđeno da li su umrla u porodilištu ili ih je neko ukrao. Neki roditelji međutim, uvereni su da je reč o bebi mafiji koja im je otela decu.

Vladimir Čičarević, Udruženje roditelja nestalih beba Srbije: Cena bebe je od 15.000 do 45.000 evra, kada se podeli kolač na neke minimalne mrvice svako će da ćuti u ovoj zemlji.

Budući da u Srbiji pravno nisu mogli da urade više ništa na rasvetljavanju sudbine nestalih beba, obratili su se Sudu za ljudska prava u Strazburu. Prva presuda u korist jedne majke protiv države nalaže Srbiji donošenje posebnog zakona koji bi bio pravni okvir za rešavanje pitanja nestalih beba. Roditelji, međutim, smatraju da ponuđena rešenja u predlogu zakona ne obećavaju da će sudbina njihove dece biti rasvetljena.

Mirjana Novokmet, Beogradsko udruženje roditelja: Povucite zakon iz procedure i dozvolite da sednemo ispred vas i nađemo zajedničko rešenje.

Ovo je ipak jedinstven slučaj jer nema iskustva iz nekih drugih zemlja na osnovu kojih bismo videli da li primena ovakvih zakona dovodi do pomaka u rasvetljavanju istine.

DUG PUT DO ISTINE

Goran Filipović: Moja se supruga porodila 1998. u GAK-u u Višegradskoj i rodila je devojčicu od 4.400 grama, s telesnom dužinom 51 cm. Nakon sat vremena devojčica je prebačena na Institut za majku i dete na Novi Beograd navodno zbog toga što se u levom plućnom krilu nalazila voda, pa se tog jutra pokvario aparat, pa Institut ima taj aparat da joj izdreniraju vodu.

Snežana Knežević: Majka je imala problematičan porođaj pošto je porođaj obavila babica u kući, potom smo sestra i ja prebačene u pančevačku bolnicu, zajedno s majkom. Majku zadržavaju u bolnici, a sestru i mene prebacuju na Institut za neonatologiju.

Goran Filipović: Dete je bilo 24 sata na Institutu. Otišao sam da obiđem dete, na hodniku me dočekala grupa lekara koja mi je saopštila da je dete umrlo. Na moje pitanje kada se to dogodilo, kažu pre 15 minuta, a na moje institiranje da je vidim, pretpostavljam da je još na odeljenju, nisu mi dozvolili.

Snežana Knežević: Majka je na kraju tražila da izađe iz bolnice bez obzira na loše zdravstveno stanje, da ode na Institut za neonatogiju, da vidi decu. Onda joj je jedna od glavnih medicinskih sestara u to vreme, majka se ne seća imena i prezimena, saopštila da je jedno dete mrtvo. Oni su poverovali da je ona zaista mrtva i nista dalje nisu preduzimali. Međutim, ja nisam poverovala, uvek sam imala osećaj kao sestra bliznakinja, da je ona živa.     

Goran Filipović: Onda smo krenuli u potragu za svim papirima i shvatili da ne znamo ko je dete prebacio iz Višegradske u Institut, ne zna se ko je bio u pratnji, ne postoji prateća dokumentacija, ali tu je još jedna vrlo interesantna stvar - to dete niko nije identifikovao.

Snežana Knežević: Oni zapravo na Instutu za neonatologiju od cele medicinske administracije imaju samo matičnu knjigu lečene dece, koja čak ima duple brojeve tekuće, a svima je poznato da ne postoji evidencija s duplim tekućim brojevima. Ja sam se onda obratila groblju da vidim da li je zaista sahranjena. Rekli su da je sahranjena na 50A, na Centralnom groblju, kada sam htela da uradim ekshumaciju, dobila sam papir da oni ne znaju gde je ta parcela i ne mogu mi pomoći.

Goran Filipović: Pošto je urađena obdukcija, telesne mere deteta koje je obdukovano nikako se ne slažu s merama deteta koje smo supruga i ja dobili. Pored niza nepravilnosti, jedna od ključnih stvari je da se na sprovodnici leša nalazi, na kremaciju šalje, muško dete, a mi smo dobili devojčicu. 

Snežana Knežević: Tražila sam potvrdu o smrti u Skupštini Opštine, matičnoj službi SO Savski venac, nemaju potvrdu o smrti, o čemu takođe imam dokaz.      

Ovo su lične priče, iz serijala Potraga, a koje roditelji već godinama ponavljaju u javnosti i koje ilustruju samo delić administrativnog i emotivnog haosa u koji su ušli roditelji i najbliži srodnici pokušavajući da otkriju šta se zaista dogodio s bebama - da li su otete iz porodilišta ili su zaista umrle. Sami su, veoma dugo i mukotrpno, dolazili do dokumentacije pune grešaka i nelogičnosti.

Ana Janković Jovanović, JUKOM: Greške su brojne, verujte, imate da je potvrda o rođenju deteta nešto kasnija nego potvrda o smrti deteta. Dakle, potpuno apsurdna situacija. Imate situaciju da dobijete informaciju da je dete sahranjeno tu i tu, a onda sa nadležnog groblja ne dobijete tu informaciju, nema informacije da je dete tu ikada sahranjeno. Onda imate dve potvrde o smrti deteta s različitim podacima i onda ne znate koja je od te dve tačna. Ja to ne bih mogla jednim imenom da nazovem, ali postoji nepoverenje u dokumentaciju koja je stečena ili pak manjak postojanja iste.

Dokumentacija puna grešaka i način na koji im je saopštavano da su im deca umrla, bez mogućnosti da ih vide ili sahrane, navela je stotine porodica u Srbiji početkom dvehiljadatih da preko nadležnih državnih organa pokušaju da otkriju šta je s njihovom decom. Još 2002. roditelji su naveli da će se obratiti sudu u Strazburu kako bi saznali pravu istinu šta je s njihovom decom. I još tada im je rečeno da se istraga neće pokretati za slučajeve koji su stariji od 10 godina, zbog zastarelosti. Potom su te iste 2002. tražili formiranje ekspertskog tima koji će se baviti ispitivanjem svih slučajeva nestalih beba, bez obzira na rokove zastarelosti. To se nije dogodilo.  

Potom su roditelji tražili prijem kod tadašnjeg predsednika Vojislava Koštunice, koji im je u razgovoru obećao da će od nadležnih tražiti rešavanje ovog problema, da bi 2004, kada su roditelji protestovali ispred vlade u kojoj je on bio premijer, iz Koštuničinog kabineta izdato saopštenje da vlast nije bila obaveštena o ovom problemu. Mada roditelji već godinama različitim vladama ponavljaju istu poruku, nedavno su preko društvenih mreža pokušali na vlast da apeluju još jednom.

Mirjana Novokmet: Poštovani predsedniče Vlade, ministri i poslanici, da li možete hiljadama majki da objasnite gde su njihova deca? Možete li da nam objasnite da li da se molimo za njihovo zdravlje ili njihov večni mir? I zašto, od najveće svetinje - postati majka - neko u državi pravi zlo.

Pokušaj da kroz nadležne institucije, istragom, utvrde istinu o sudbini svoje dece, pretvorila se u obijanje pragova nadležnih ministarstava, Skupštine ili tužilaštava. Negde su bili odbijeni, negde im je obećana pomoć, ali na kraju se ništa nije dogodilo jer problem nije rešen. Tračak nade, koji se kasnije ugasio, bilo je formiranje ankentnog odbora u Skupštini Srbije polovinom 2005. Prvo je Skupština 2002. odbijala formiranje anketnog odbora, da bi tri godine kasnije SPS podržao tu inicijativu roditelja, navodeći da ima oko 2.500 ovakvih slučajeva i anketni odbor je počeo da radi.

Živodarka Dacin, predsednica anketnog odbora: Naš osnovni cilj je zapravo bio da dokažemo samo istinu. Niko od nas danas, a ni onda, nije tvrdio niti da se to desilo, niti da se nije desilo. Ali zaista nam je cilj istina i samo istina i roditelji su se s nama saglasili.

Odbor je zbog obima podnete dokumentacije koju su roditelji donosili radio godinu dana umesto predviđena tri meseca. Najstariji slučaj iznet pred anketni odbor bio je iz 60-ih godina prošlog veka, a najviše ih je bilo iz 70-ih i 80-ih.

Živodarka Dacin: I negde u julu 2006. anketni odbor je s izveštajem i predloženim merama i zaključima bio na sednici, redovnoj sednici Skupštine Srbije. I ono što je meni, a i svim članovima anketnog odbora, bilo posebno drago, da je to prvi dokumet u vezi s ovom pričom koji je validno usvojen u Skupštini Srbije.

Anketni odbor je utvrdio:

- da se mora izvršiti deblokada rada MUP-a, tužilaštva i sudova.

- da ministar unutrašnjih poslova treba da oformi specijalizovanu jedinicu u MUP-u koja će se baviti istraživanjem slučajeva nestalih beba. U roku od tri meseca, ministar o radu te jedinice treba da podnese izveštaj nadležnom skupštinskom odboru.

- anketni odbor predložio je da se postupci vode pred specijalnim sudom za organizovani kriminal.

- da se formira radna grupa koja bi kroz odgovarajuću pravnu regulativu otklonila zastarelost.

- naloženo je nadležnim ministarstvima kako da postupaju, tj. da organizuju nadzor nad odgvarajućim službama, i precizno propišu proceure kako se slični slučajevi ne bi više mogli ponoviti.

- da nadležno ministarstvo vrši kontrolu rada matičnih službi.

- da se donese Zakon o DNK registru, 90 dana po usvajanju izveštaja anketnog odbora.

Anketni odbor je zaključio iz razgovora s tužiocima da su primljene 764 prijave, da je 539 prijava odbačeno, od kojih 393 zbog zastarelosti, a 147 iz drugih razloga. Republički javni tužilac je nižim tužiocima uputio dva uputstva, jedno 2003, kojim se dozvoljava postupanje i po krivičnim delima u kojima je nastupila apsolutna zastarelost, a u drugom uputstvu, iz 2004, ta mogućnost se nije pominjala. Od svih krivičnih postupaka koji su u toku ni u jednom nema izgleda da se podigne optužnica, navodi se u izveštaju anketnog odbora iz 2006.

Detaljni podaci o radu anketnog odbora objavljeni su u knjizi “Rođeni da nestanu” Miše Ristovića. Novinar Miša Ristović, koji je nedavno preminuo, bio je jedini predstavnik medija koji je zvanično pozvan da prati rad tog tela. Rad anketnog odbora završen je na predlogu mera, a državni organi kasnije nisu sproveli mere, za koje su sami glasali. Nikakav zakon tada nije donet ili promenjen, a što bi omogućilo roditeljima da postupke vode pred sudovima jer to nisu mogli zbog zastarelosti, niti su iz MUP-a ikada poslali izveštaj o radu specijalne jedinice koja bi trebalo da istražuje slučajeve nestalih beba. Ništa se dalje nije maklo, rekla je svojevremeno Lejla Ruždić, potpredsednica anketnog odbora, što možda najbolje oslikava epilog cele priče.  

Mirjana Novokmet: Godinama se borimo da dokažemo šta se dogodilo s našom decom, godinama pokušavamo našoj deci kod kuće da objasnimo gde su im braća i sestre, godinama se pitamo koji su ljudi koji mogu da odrede cenu nečijeg deteta. I pitamo se da li država može da nosi teret na svojim plećima.

Godine 2008. roditelji su se obraćali i Rodoljubu Šabiću, povereniku za informacije od javnog značaja. Potom je 2010. formirana radna grupa za promenu zakonodavstva, odnosno donošenje zakona o nestancima novorođenčadi iz porodilišta. Ali ni posle toga se u praksi ništa nije dogodilo. To je navelo Mirjanu Novokmet iz Beogradske grupe roditelja da kaže - ako nešto hoćeš da uradiš, nađeš način, ako nećeš, formiraš radnu grupu. I zaštitnik građana Saša Janković je 2010. uputio izveštaj Skupštini i preporuke nadležnim ministarstvima u cilju rešavanja pitanja nestalih beba. I opet se ništa nije dogodilo u praksi. Budući da država nije pokazala volju da reši ovaj problem, roditelji upućuju predstavke sudu u Strazburu, kao što su najavili desetak godina ranije. Jedna od majki, Zorica Jovanović, koja je tragala za detetom koje joj je nestalo krajem oktobra 1983. u porodilištu u Ćupriji, podnosi predstavku Sudu za ljudska prava u Strazburu i dobija spor protiv države. 

Zorica Jovanović: Beba je normalno dojena, čim je 10 dobila na porođaju, znači porođaj normalan. Jedino moja beba je te večeri bila kod mene do 22.30 u naručju. I onda dolazi sestra, ja kažem - jeste li zaboravili na moje dete, druge bebe odnete već posle podoja oko 20.30. Dadoh joj je ja i ode moje dete. Sutradan je trebalo da idem kući, došla je lekarka zadužena za bebe i saopštila - vaša beba je umrla.

Od 2002, kada u medijima počinje da se priča o nestalim bebama, Zorica traga za dokumentacijom o smrti svog sina.

Zorica Jovanović: Tražili smo da se uradi obdukcija, da vidimo šta je s detetom, oni su rekli - uradiće se i tek posle godinu dana dobijamo nalaz obdukcioni, navodno da je dete slato za Beograd. Ja sam bila u arhivu u Beogradu, nikad nijedna beba iz Ćuprije nije došla na obdukciju u Beograd. Meni je samo u izveštaju napisano, kao, usled lakog porođaja došlo je do pucanja kapilara u mozgu. Ja sam dobila izveštaj iz knjige rođenih, dete je prijavljeno tek posle 14 dana, dobila sam uverenje da dete nije zavedeno u knjigu umrlih, u patoloskom nalazu piše exitum non stigma.

Nije joj bilo omogućeno da dete vidi kada joj je rečeno da je umrlo, u dokumentaciji stoji da je uzrok smrti nepoznat, a ništa drugo od informacija nije mogla da dobije zbog poplave u Kliničkom centru. Smrt njene bebe nije zavedena u matičnoj knjizi umrlih. Telo bebe nikada nije predato porodici. Zorica Jovanović se posle pokušaja da pravno reši ovo pitanje u Srbiji obratila predstavkom Sudu za ljudska prava u Strazburu, koji je jednoglasno odlučio sledeće:

“Tužena država mora, u roku od godinu dana od datuma kada ova presuda postane pravosnažna, preduzeti sve odgovarajuće mere, po mogućstvu putem lex specialisa, da osigura uspostavljanje mehanizma s ciljem obezbeđenja pojedinačnog obeštećenja svim roditeljima, u situaciji kao što je ova, ili koja je dovoljno slična situaciji podnositeljke predstavke. Ovaj mehanizam bi trebalo da nadzire nezavisno telo, s odgovarajućim ovlašćenjima, koje će moći da pruži pouzdane odgovore u vezi sa sudbinom svakog deteta i pruži odgovarajuću naknadu, prema slučaju."

Tatiana Baeva, Portparolka Saveta Evrope za Srbiju: Srpske vlasti moraju da obezbede mehanizam koji omogućava individualnu kompenzaciju svim roditeljima koji su u sličnom položaju kao što je položaj Zorice Jovanović. Mehanizam bi trebalo da se sprovodi pod supervizijom nezavisnog tela, trebalo bi da poseduje adekvatnu snagu i da obezbedi kredibilne odgovore kada je reč o sudbini svakog deteta. Kao i adekvatnu kompenzaciju.

Sud utvrđuje da tužena država treba da plati podnositeljki predstavke Zorici Jovanović 10.000 evra u dinarskoj protivrednosti, plus 1.800 evra za sudske troskove. Tužena država mora u roku od godinu dana od dana pravosnažnosti presude da preduzme sve odgovarajuće mere s ciljem uspostavljanja mehanizma za obezbeđenje pojedinačnog obeštećenja svim roditeljima koji su u sličnoj ili istoj situaciji kao i podnositeljka predstavke.

Ana Janković Jovanović: Veliki je broj predstavki veoma sličnih onoj Zorice Jovanović protiv Srbije, pred Evropskim sudom za ljudska prava, te je sud zastao sa svim tim postupcima kako bi se sačekalo da se vidi kako će biti primenjena presuda jer je ovom presudom Srbiji naloženo da uspostavi mehanizam koji će dovesti do rasvetljavanja činjenica o sudbini te dece, za koju se smatra da su nestala.

U ovom slučaju sud nije odlučio samo o pojedinačnom slučaju, nego je naložio državi da nešto uradi u cilju rasvetljavanja pitanja svih nestalih beba u Srbiji. U Strazburu je 2014. doneta presuda i u korist hrvatskog državljanina Miodraga Marića, čiju je mrtvu bebu bolnica bacila zajedno s medicinskim otpadom. Marići su 2003. odbili da preuzmu telo deteta koje je umrlo nakon porođaja u splitskoj bolnici. Potom su nekoliko godina kasnije tražili da saznaju gde je grobno mesto, a bolnica im je odgovorila da je telo bebe poslato s medicinskom otpadom u Zagreb i tamo spaljeno. Prema mišljenju suda u Strazburu, bolnica je uklanjanjem tragova o detetu i tretirajući ga kao medicinski otpad počinila protivpravno delo. Marići su protiv Hrvatske dobili 12.300 evra, a to je veća odšteta nego u presudi Zorica Jovanovic protiv Srbije. Roditelji u Srbiji uporno ponavljaju kako zadovoljenje pravde traže u Strazburu zbog toga da bi naterali državu da konačno rasvetli nestanak njihove dece, a ne zbog materijalne naknade.

Zorica Jovanović: Mene pare ne interesuju, mene interesuje šta su oni uradili s mojim sinom.

Možda će sudbina nestalih beba konačno biti rasvetljena jer je presudom iz Strazbura Srbiji naloženo da donese poseban zakon kojim će se rešiti sudibina nestalih beba. Predlog zakona konačno je upućen Skupštini na usvajanje. Sprovođenje presude nadzire Komitet ministara Saveta Evrope, uz mogućnost preduzimanja određenih mera ako se to ne dogodi.

Ana Janković Jovanović: Presuda je doneta 9. septembra 2013, rok za Srbiju da primeni presudu je bio godinu dana. Srbija kasni više od dve godine. Naravno, to je jako dug period, naročito kad je reč o deci, to su postupci stari po 20 ili 30 godina.

Tatiana Baeva: Ako ne bude opipljivog napretka, Sekretarijat će pripremiti dokument, tj. rezoluciju, za sastanak u decembru 2016. Srpske vlasti i ostali učesnici u procesu u kontaktu su s Komitetom ministara kako bi se videlo kako Srbija primenjuje odluku suda.

Ana Janković Jovanović: S druge strane, uloženi su određeni napori da se nađe neko rešenje. Imali smo prvi nacrt ovog zakona urađen, pa je on menjan, pa je postojao drugi nacrt, pa je postojao nezavisno urađen nacrt, na koji nije dobijen nikakav komentar, a evo sada imamo nacrt zakona, tj. predlog zakona, koji je ušao u skupštinsku proceduru. Taj nacrt takav kakav je, smatramo da nije adekvatan i da neće dovesti do saznavanja svih relevantnih činjenica koj su neophodne.

Osnovne zamerke na zakon koji bi uskoro trebalo da bude izglasan u Skupštini su te što vanparnično načelo koje previđa neće moći da omogući sprovođenje istrage kao u krivičnom postpuku i što nema posebnu komisiju koja bi mogla da nadzire sprovođenje istog. Istražno načelo i postojanje nezavisne komisje bili su predviđeni u nacrtu zakona koji su ranije uradili Jukom i profesorka Vesna Rakić Vodinelić, ali taj nacrt nije prihvaćen. Takođe, država u uvodu predloga zakona ne krije da je zakon donet u cilju izvršenja presude iz Strazbura. Ipak, činjenica je da je država u obavezi prema građanima ove zemlje i da je bez suda za ljudska prava trebalo da reši pitanje sudbine nestale novorođenčadi.

Mirjana Novokmet, Beogradska grupa roditelja: Ja kao majka sam već jednom izgubila dete, ne znam gde je, kao i hiljade majki u našoj državi. Ne bih podnela da nam se ponovo uskrati istina o našoj deci.

Ana Janković Jovanović, JUKOM: Međutim, moram da naglasim da se mi borimo, JUKOM, zajedno s roditeljima nestalih beba, da se u ovakav nacrt zakona unesu određene izmene, putem amandmana, da se unese veći broj izmena, kako bismo pokušali da unapredimo taj tekst, da u krajnjem slučaju kasnije dovedemo do saznanja šta se desilo zapravo s tom decom.

I predstavnici roditelja koji su okupljeni u Udruženju porodica nestalih beba Srbije, koje je nabrojnije udruženje, koje okuplja one koji smatraju da su im deca nestala, takođe negoduju zbog novog zakona.

Vladimir Čičarević: On je kao što smo rekli pravno neprimenjiv. On se apsolunto ne tiče krađe beba, on se tiče isplate obeštećenja, ne za ukradeno dete, nego zato sto Republika Srbija nije pružila adekvatnu pomoć u rešavanju administracije po pitanju tog nestalog deteta. S druge strane, problem s tim zakonom, ja sam čitao predlog tog zakona, čuo sam da je ušao u proceduru, da će ga Skupština prihvatiti, nismo ni sumnjali naravno… Problem je što se država u prvih nekoliko članova ograđuje u smislu da treba naplatiti kazne roditeljima odnosno porodicama koje ne donesu adekvatnu dokumentaciju, što je paradoks, vrlo ružna stvar. Pritom oni ne znaju kako mi dolazimo do dokumentacije - da je svaka ustanova dužna da u roku od 15 dana da kompletne fotokopije tih dokumenata, a da mi to čekamo po devet meseci. 

Roditelji su, da bi prikupili dokumetaciju koja će im, prema novom zakonu, omogućiti i da postupke vode pred sudom, morali da obilaze pragove mnogih institucija, gde najčešće nadležni nisu bili spremni na saradnju.

Vladimir Čičarević: Ja imam brdo dokumenata. Trebalo bi da Insajder posveti 10 epizoda po sat i po vremena da vidite kako izgledaju dokumeta. Da krenemo s kamerom, da vidite... Mi smo snimali tajno, imamo snimke, da vidite kako izgleda razgovor s jednim matičarem. Da vidite kako izgleda razgovor s jednim lekarkom, da vidite s nekim iz ministarstva, s upravom inspektorata…

Jedino koga mogu da pohvalim to je gospodin Bošnjak iz Ministarstva uprave i lokalne samouprave. Tada je bio državni sekretar, ne znam da li je još. On je jedini sa svojim kolegama napravio jedan sjajan dokument u roku od 15 dana, nije ni 15 dana prošlo. Mi smo imali problem da dobijemo izvod iz matične krnjige rođenih bez imena deteta, što je paradoksalno, piše prezime, ne piše ime. I mi sada imamo prostor da dobijemo ta dokumeta koja nam mnogo znače. To je jedini način kako smo mi kroz institucije išli... Mi smo uvek kroz institucije išli, ali u poslednje vreme ne idemo jer je to prosto borba s vetrenjačama.

Nameće se pitanje da li konačno postoji politička volja da se sudbina nestalih beba reši.

Ana Janković Jovanović, JUKOM: Donošenje nekog zakona ne bih rekla da pokazuje političku volju i da tu završavamo da smo sve uradili. Ne, naprotiv. Nego kada se donese zakon, e onda hajde da vidimo kako će sve institucije da se postave, koliko će da pruže podršku. Koliko će želeti da učestvuju, koliko neće želeti da prikrivaju neke činjenice i onda da vidimo realne efekte tog zakona. Tada možemo da kažemo da je zaista bila jaka politička volja da se svi ovi slučajevi reše.

U Španiji još nisu rešeni slučajevi krađe beba za vreme Frankovog režima, a i posle povratka demokratije u tu zemlju 1978. O ovoj temi izveštavali su svetski mediji poput BBC-ija i Dojče velea. Objavljeno je i da je krajem 2011. doneta odluka o pokretanju sudskog procesa u 162 slučaja. Advokati koji su zastupali špansku nevladinu organizaciju ANADIR, koja se bavila ovim slučajem, isticali su da je većina postupaka arhivirana zbog nedostatka dokaza ili da čak nije ni sprovedena podrobna istraga zbog zastarelosti. Roditelji u Srbiji vode sličnu pravnu bitku. Ostaje nada da će realni efekti novog zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala biti vidljivi u praksi. Previše nerazjašnjenih stvari roditeljima te dece ne dozvoljava da odustanu od istrage, do konačnog otkrivanja prave istine, o tome da li su zaista umrla ili ih je neko ukrao.