Sedlaček dodaje i da je, za reprezentaciju Srbije, veoma bitna stvar što će biti u Rigi tokom celog takmičenja i neće putovati.&nbsp;
“Bio sam u Manili kada je bilo Svetsko prvenstvo i znam koliko je to važno, zato što smo bili od početka do kraja tamo. &nbsp;Sa selektorom Pešićem sam razgovarao na tu temu, i složili smo se da je bitno da se bude u jednom mestu, jer to mnogo olakšava i adaptaciju i takmičenje. Mislim da ljudi zanemaraju jednu stvar koja može da bude interesantna, a to je da je samo putovanje sa Kipra do Rige predugačko. Da ne govorimo o klimi. Dolazite iz leta, kraj avgusta, početak septembra, ulazite u Letoniju u kojoj je maksimalno 15 do 18 stepeni. Te klimatske promene utiču na adaptaciju. Sve to može da traje malo duže, i onda može da se reflektuje, pogotovo u ovom sistemu koji je sistem eliminacije u Rigi”, kaže Sedlaček za Insajder.&nbsp;
Što se tiče naše grupe za Evrobasket, utisak je da nije moglo lakše. Sedlaček, ipak, ističe da to zavisi od toga kako reprezentacija igra. &nbsp;
“Govorimo stalno o nekim žrebovima, sreći i rasporedu, ali ako dobro igrate i sve pobeđujete, onda to ispada lagano. Mislim da u ovoj grupi od šest ekipa, sa Portugalom i Estonijom, ne bi trebalo da strepimo. Estonija je u poslednje vreme u takmičenjima u grupama postizala dobre rezultate i među prvima se i kvalifikovala na prvenstvo. Sve ove selekcije igraju u nekom sličnom sistemu, sa četiri spoljašnja igrača i jednim visokim ispod koša, što mnogo olakšava pripremu utakmice i adaptaciju na trenutnu situaciju”, navodi on.
Sedlaček ističe da je, u nekom rangiranju preostalih ekipa u našoj grupi, reprezentacija domaćina najnezgodnija, jer to se pokazalo i u kvalifikacijama u kojima je Srbija igrala s njima.&nbsp;
“U poslednje vreme smo u mnogim kvalifikacijama igrali sa Letoncima, i oni su se pokazali vrlo nezgodna ekipa, upravo zbog sistema igre i zbog izuzetno dobrih šutera za tri poena. Gledajući raspored, vidim da u te prve dve utakmice (Estonija, pa Portugal) polako ulazimo u takmičenje, pa imamo vremena da uđemo u formu jer treba imati na umu i činjenicu o ograničenost priprema, ograničenosti pripremnih utakmica i normalno, adaptaciju na samu grupu i rezultate. Mislim da sa te strane imamo jednu olakšicu u samom uvodnom delu, što je mnogo dobro za podizanje forme i za njeno tempiranje, što je najvažnije”, ističe on.&nbsp;
Sedlaček, ipak, upozorava da ne treba zaboraviti da je Srbija na prethodnom prvenstvu imala sličnu grupu u Češkoj, u Pragu, a onda je, na nesreću, naletela na Italijane već u osmini finala, i u Berlinu završila turnir.&nbsp;
Posle završene grupne faze Srbija se, po žrebu, ukršta sa grupom B iz finskog Tamperea, u kojoj su Nemačka, Finska, Velika Britanija, Litvanija, Švedska i Crna Gora.&nbsp;
Sagovornik Insajdera kaže da tu ne bi trebalo da bude većih problema, jer bi Srbija, ako završi prva u svojoj grupi, u osmini finala igrala sa reprezentacijom koja završi na četvrtom mestu u B grupi.&nbsp;
“Litvanija i Nemačka su kvalitetnije za nijansu od ostalih u ovoj grupi, mada Crna Gora može da bude nezgodna kao protivnik ako završi kao četvrta. Dobro je što se nismo ukrstili sa grupom u kojoj su Italijani i Grci i grupom C. Posle osmine finala ćemo imati malo jasniju situaciju i mislim da ćemo, &nbsp;ako budemo kompletni i ako svi budu zdravi, u četvrtfinalu igrati sa nekom od ekipa iz grupa C i D. To je već jedna potpuno druga dimenzija, ali smatram da ćemo biti spremni, i da nećemo imati iznenađenje koje smo doživeli na prethodnom takmičenju”, ističe Sedlaček.&nbsp;
Na pitanje da li možemo očekivati sličan sastav kao na Olimpijskim igrama ili će to, ipak, biti nešto drugačije, odgovara da &nbsp;smatra da će biti sličan, ali dodaje da ima i jednu dodatnu želju.&nbsp;
“Priželjkivao bih da, na poziciji plejmejkera u odnosu na Pariz, tu &nbsp;bude i Stefan Jović, kao jedna dodatna energija, iskustvo više i podrška igračima koji su već tu, imajući u vidu i činjenicu da je to duže takmičenje i da mogu da se dese povrede. Sećamo se da je to bio slučaj i u Pragu, kad smo igrali bez Milutinova zbog korone na početku, a posle toga mislim da je Nedović imao problem sa zadnjom ložom, tako da nam stvarno treba jedan iskusniji roster. Mi ga imamo, ali mislim da bi Jović tu bio šlag na tortu, a ono što očekujem jeste da bi trebalo da bude isti sastav”, kaže Sedlaček. &nbsp;
Dodaje kako ćemo u sastavu, verovatno, imati kombinaciju dve vrste igrača, u zavisnosti od njihove situacije: igrače koji su odigrali mnogo utakmica i igrače koji nisu igrali toliko mnogo.
“Tu pre svega mislim na svežinu Vase Micića koji apsolutno ne igra u Finiksu, a prošle godine je imao koliko-toliko drugačiju situaciju u svom prethodnom klubu. Imaćemo i jednog Jokića koji će doći, pretpostavljam, iz plej-ofa u NBA ligi”, smatra on.&nbsp;
Sedlaček dodaje da će reprezentaciji Srbije samo takmičenje, kalendarski gledano, malo više odgovarati, zato što se igra kasnije u odnosu na Olimpijske igre. &nbsp;
“Mislim da će svi doći spremni i odmorni na pripreme. Samim tim i opcije i mogućnosti trenerskog stafa i njihovo poznavanje tima koji postoji 2-3 godine, odnosno njihova hemija, će doći do izražaja u tim utakmicama koje su za nas bitne”, zaključuje u razgovoru za Insajder košarkaški stručnjak Marin Sedlaček.&nbsp;
Novinar Rajko Martinović&nbsp;

Teme

original

viewImage

baseImage

200x200

1250x600

1800x750

220x391

325x200

336x450

410x251

600x803

820x503

900x375

Sedlaček o Evrobasketu za Insajder: Pretpostavljam da Nikola Jokić u reprezentaciju stiže iz NBA plejofa, a Stefan Jović bi bio šlag na tortu

Pogledali ste svih šest epizoda, kakve su imoresije?
„Da, pogledao sam. Ako mogu da uporedim sa „Last dance“ koji je primer za vrhunsku produkciju što se košarke tiče, i to je ocena 10, za ovo mogu reći da je ocena nekih 8.5 ili 9. Poseban kvalitet daje ekskluziva, jer do sada nismo imali priliku da vidimo šta se događa iza kulisa Olimpijskih igara jer je prosto nemoguće ako niste Olimpic channel. Prvi put u novijoj istoriji možemo da vidimo sta se događa u svlačionici i da čujemo razgovore koji nisu iskreni, jer ih prate kamere. Moj utisak posle gledanja je kako će naša reprezentacija biti predstavljena i sa te strane možemo biti zadovoljni."
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 56.25%;"><iframe src="//cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fwww.youtube.com%2Fwatch%3Fv%3DfWxALBWPFqc&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div></div>
 
Serija prati četiri prvoplasirane reprezentacije. Kako je prikazana srpska reprezentacija, odnosno koliko smo prisutni, s obzirom na to da je, za očlekivati da su Amerikanci u prvom planu?
„Ugao je, naravno, uvek američki. Tu je i bivši predsednik Barak Obama. I ovo je neka osveta za ono što se Amerikancima desilo prethodnih godina. Epizode tri, pet i šest će se posebno svideti našim ljubiteljima košarke gde možemo videti da nije samo priča o ovoj generaciji nego da postoji duh igre iz prethodnih godina, a ušlo se i u neke detalje koji su bitni za kulture svih reprezentacija. Jako je Interesantno da Jokić i Lebron nisu dali intervjue, mi ih vidimo u svlačionici i u seriji, ali intervjue nisu dali.“
U serijalu je deo posvećen i onom čuvenom veselom izlasku na postolje srpske reprezentacije, ali se vidi i šta se dešavalo pre nego što su izašli. Koliko javnost često može da vidi te scene opuštanja i ventil situacija?
„To je teško videti posebno na Olimpijskim igrama. Na Olimpijskim igrama je atmosfera prilično opuštenija, sportisti su veoma dostupni, mnogo više nego na nekim drugim takmičenjima. Ali kada su kamere u pitanju to je malo teže. Mi ovde zaista vidimo kako je došlo do te scene – koja znamo kakva je bila , i mislim da je ispala vrlo simpatično, vrlo fer i sa te strane možemo biti vrlo zadovoljni“
Pre nekoliko godina objavljen je serijal o neverovatnom šampionskom nizu Čikago Bulsa i tada su objavljeni “insajderski” snimci - koliko ovakva vrsta dokumentaraca doprinosi popularizaciji košarke i kod nas i u svetu?
„Ja mislim da najviše doprinosi, jer je ovo postao trend, i od prvog razgovora koji sam imao sa Netflix-om, kada su opipavali teren pre nego što je sve počelo, njih je pre svega zanimala svlačionica. Baš zato jer svlačionica prodaje priču o svetu koji nije striktno vezan za tu temu. I oni koji neminovno ne vole košarku, ljude koje zanima kako se reaguje u stresnim situacijama , kako se brane od poraza, kako se bodre i sa te strane – ovaj film je pun takvih stvari ali ono što nedostaje u odnosu na „Last dance“ je neulazak u lične početke karijere igrača“
Izvor: Insajder

Aleksandar Miletić za Svet i mi: Serija 'Court of Gold' pokazuje pravu atmosferu u svlačionici, a to je teško videti na Olimpijadi (VIDEO)

Da li je košarka prevashodno bila izbor zbog oca, košarkaškog sudije, ili je bilo i drugih razloga za ulazak u svet pod obručima?&nbsp;
“Košarka jeste bila izbor zbog tate, ali je to više bilo zato što smo porodično pratili njega, i onda je nekako lopta uvek bila tu. Kao svako dete, na kraju se dohvatiš lopte i, kako u šali volim da kažem, na kraju sam je jurila 25 godina svog života pokušavajući da je stignem. Tako da, sa te strane, jeste donekle bilo tatinog uticaja. Počela sam da igram košarku u Čukaričkom, to mi je bio prvi klub, a tata mi je bio prvi trener. On je, na neki način, i najzaslužniji za moju karijeru”, kaže Sonja Vasić. &nbsp;
Ko su bili muški i ženski uzori, i da li ih je bilo?&nbsp;
“Uvek ističem Bodirogu, zato što je on neko koga sam kao mlađa dosta gledala. Naravno, prvo kako igra, jer ga po tome svi najviše znamo i cenimo, ali je na mene uvek mnogo veći utisak ostavljao zbog načina kako se nosi i ponaša, i na terenu i van njega, i prema ljudima, a i zbog njegovog odnosa prema sportu i ljudima u njemu u celini. Kad su žene u pitanju… Mislim da većina mlađih ljudi neće znati za nju, kada je pomenem. Bila sam te sreće da imam pristup VHS kasetama i da sam, iz naše stare zlatne generacije, na taj način dobila priliku da vidim kako je igrala Danira Nakić i neku preteču moderne košarke na našim prostorima”.&nbsp;
Jedna ste od retkih, a možda i jedina košarkašica, koja je sa manje od 18 godina otišla u inostranstvo, u Barselonu. FIBA je u tom trenutku napravila presedan i dozvolila odlazak. Kako je to sve izgledalo tada, a kako sada iz ove perspektive? Da li biste opet uradili sve isto?&nbsp;
“Verovatno da bih sve isto ponovila, kao i većina ljudi, jer me to dovelo tu gde jesam. Bilo je i nekih grešaka i možda manje lepih momenata, ali svakako i oni su nosili neku svoju lekciju i pouku, zato ni njih ne bih menjala. Ali, taj čitav proces i dešavanja sa odlaskom… Moram da priznam da, tek sada, kada pogledam unazad, nisam bila svesna uopšte šta se događa, niti sam uopšte znala kako sve to funkcioniše. Odluka o odlasku u inostranstvo kada imaš 17 godina… Sve deluje nekako mnogo lakše, donosiš je “na bum” i možda nisi ni svestan pravih razmera. Sa te strane, definitivno mislim da sam tek sada, kada gledam unazad, svesnija i koliko sam veliku promenu donela u životu u tom trenutku i koliko je to bila velika i rizična odluka. Ali, u tom momentu kada si dete za koje je jedino što zna da ide da igra u Barseloni, ne razmišljaš mnogo o nekim većim i drugim stvarima, koje su više možda bila briga kojom su se bavili moji roditelji zajedno sa agentom”, kaže Sonja Vasić. &nbsp;
&nbsp;Imali ste, kao veoma mladi, dve operacije ukrštenih ligamenata, pa se, kada ste imali 23 godine, moglo čuti i da ste blizu odluke da završite karijeru, što bi iz ove perspektive sigurno bila greška. Odakle snaga da se tada nastavi dalje i da se ne odustane?&nbsp;
“To je, u današnje vreme, maltene rutinska povreda, ali tada to nije bilo tako. Prvi put sam operisana sa 18, drugi put sa 20 godina, i nekako mi je, u tom trenutku i u tim godinama, sve delovalo kao da je kraj sveta. Imala sam sreću da sam tada igrala u Spartaku iz Moskve. Klub je zaista uvek bio pun podrške i razumevanja. Svaki put su bili spremni i da sarađuju, i da me čekaju, i za sve što je bilo potrebno posle, i da me nagrade kada se vratim. Imala sam i sreću, posle druge povrede, kada sam rekla da ne mogu sve ponovo i da bih odustala, da me nisu ništa ni pitali. Bukvalno su mi samo javili: sutra te šaljemo na operaciju, sve je dogovoreno. Kada dan pre toga čuješ prognoze da se samo 20 odsto ljudi vrati iz takve povrede i opet igra na nekom nivou, a da neko veruje u tebe i da ćeš ti biti u tih 20 odsto, onda i ti počneš malo više da veruješ u sebe”.&nbsp;
&nbsp;Igranje u inostranstvu. Barselona, Francuska, Rusija, pa odlazak u Ameriku. Povratak u Evropu, u Prag, pa opet Amerika, pa Rusija i Španija. Može li se napraviti poređenje između igranja u Evropi i Americi, i šta je ono što vam je, kolokvijalno rečeno, više “leglo”?&nbsp;
“Meni je definitivno više “leglo” i uvek mnogo više ističem igranje u Evropi. Evropski sam tip i igrača, prošla sam i tu školu, ne samo što se samog stila igre tiče, već i neke kulture koja koja vlada u timu i načina funkcionisanja tima. Mada, uvek kažem da mislim da je WNBA jedan, što bi se reklo, šou koji, ako možeš, moraš doživeti, iskusiti i probati, jer je to stvarno na nekom drugom nivou, pre svega organizaciono. Ima velikih razlika, naravno i košarkaških, koje se otprilike dosta podudaraju i sa muškom košarkom, u smislu da je bazirana više na nekim fizičkim predispozicijama, brzini igre, sa manje taktike i više individualizma. Veća razlika je u samoj organizaciji i načinu funkcionisanja klubova, u posmatranju igrača i šta se od njega očekuje. Ako on daje to što se očekuje, onda su tu onda i neka prava. Igraču, bilo da se tamo kulturološki i košarkaški pronađe ili ne, ipak uvek nekako prija ta briga i podmirenost koju će tamo doživeti”&nbsp;
&nbsp;Da pređemo na reprezentaciju. Prva medalja posle više decenija i odličja koja je osvajala bivša Jugoslavija, pa odmah zlato na Evropskom prvenstvu u Budimpešti. Onda još jedno zlato na EP 2021, pa bronza na Olimpijskim igrama u Riju 2016. godine. Kako Sonja Vasić objašnjava fenomen ženske košarke u Srbiji, ako znamo da imamo baš malu bazu igrača, da se veoma malo ulaže i da je muškoj košarci dato gotovo sve, a ženskoj mnogo manje?&nbsp;
“Definitivno mislim da je tu bilo možda i dosta sreće, i da su se, prosto i neke kockice složile - da se u tom prvom trenutku nađu neki ljudi koji veruju i koji su bili spremni da ulože, da se pogodi da smo, napokon, imali jednu generaciju koja je u mlađim kategorijama bila dominantna i da onda na seniorskom nivou sve stasamo u neke ipak ozbiljnije igrače. Ali, da kažem da je to nešto što se očekivalo i nešto za šta mislim da će se lako ponoviti u budućnosti, nažalost to ne mislim. Zaista smatram da je bilo puno faktora sreće, pre svega da se pogode tri igračice kao što smo bile Jelena Bruks, ranije Milovanović, Ana Dabović i ja, koje smo bile, na neki način, nosioci te generacije, i sve tri, donekle, produkti naših porodica. Verujem da je ta Budimpešta stvorila kulturu da veruješ da je to moguće i da smo pokazale, pre svega sebi, da imamo kvalitet, da smo uvek pretendent za medalju i da možeš. Onda si i nekim drugim, mlađima, pokazao da je to moguće i da, ako veruju i rade, i oni mogu to da postignu”. &nbsp;
Da li nas je, onda, ta Vaša generacija, zajedno sa Marinom Maljković, na neki način razmazila, zato što sada i od ženske košarkaške reprezentacije uvek očekujemo minimalno medalju sa nekog velikog takmičenja?&nbsp;
&nbsp;“Mislim da definitivno nije realno očekivati da se takvi rezultati prave sa takvom lakoćom sa kojom smo ih mi napravili u tih par godina, kada smo se sa većine prvenstava vraćale sa medaljom. Smatram da to nije realnost i da se slika ženske košarke u međuvremenu isto veoma mnogo promenila. Nivo se mnogo izjednačio, više nema autsajdera i sve to donekle počinje da podseća na mušku košarku. Takođe mislim da se situacija u Evropi, sa zatvaranjem ruskog tržišta i sa menjanjem pravila u američkoj &nbsp;WNBA ligi, jako puno izmenila, što utiče na igru naših igračica i na njihove karijere, a to se onda direktno prenosi i na reprezentaciju, tako da nije možda baš realno očekivati medalje sa svakog prvenstva. S druge strane, smatram da možemo da očekujemo da taj kult i lice koje ženska košarkaška reprezentacija ima, uvek budu na nivou, jer je to usađeno, ne samo kroz igrače, nego bukvalno iz samog Košarkaškog saveza, sektora za košarku i Marine, koji drže do toga da se zna kako se ponaša u reprezentaciji, kako se igra za reprezentaciju, kako se to vreme provodi i mislim da je to možda i bitnije nego same medalje, jer, na kraju, tako prezentuješ zemlju i na terenu i van njega”.&nbsp;
Čime se sada bavi i šta radi Sonja Vasić? Da li biste se bavili nekad trenerskim poslom ili ste više za neke organizacione stvari?&nbsp;
“Ne verujem da bih mogla da uđem u trenersku ulogu, jer mislim da nemam ličnost za tako nešto. Možda sam se, donekle, malo i udaljila od košarke, iako sam ostala uključena kroz uloge koje imam u FIBA. Ostala sam u kontaktu sa svojim sportom i kroz posao u Olimpijskom komitetu. Trenutno sam na porodiiljskom bolovanju, malo sam “pritisnula pauzu” i prvi put posle okončanja karijere počela da istinski provodim vreme sa svojom porodicom i da prvenstveno uživam u ulozi mame, jer sam se u prvom periodu, posle završetka igranja košarke, iz želje da ta tranzicija prođe što bolje, iskreno možda i previše upustila u neke druge vode i potragu za tim šta dalje posle ubacivanja lopte u koš.&nbsp;
&nbsp;Novinar Rajko Martinović&nbsp;
&nbsp;

Sonja Vasić: Većini u Srbiji je muška košarka slaba tačka, ali navikle smo da bijemo svoje bitke

Košarkaška reprezentacija Srbije

Sedlaček o Evrobasketu za Insajder: Pretpostavljam da Nikola Jokić u reprezentaciju stiže iz NBA plejofa, a Stefan Jović bi bio šlag na tortu

Aleksandar Miletić za Svet i mi: Serija 'Court of Gold' pokazuje pravu atmosferu u svlačionici, a to je teško videti na Olimpijadi (VIDEO)

Sonja Vasić: Većini u Srbiji je muška košarka slaba tačka, ali navikle smo da bijemo svoje bitke