Afera ”nestale bebe”: Višedecenijska lančana zavera ćutanja o nemerljivoj količini bola

Nakon što je marta 2020. godine usvojen Zakon, višim sudovima u četiri grada podneto je oko hiljadu predloga roditelja za utvrđivanje statusa deteta. Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba kaže da su oni zapravo bili nezadovoljni donetim zakonom, “jer je nedorečen”.

"Mi sada ulazimo u vanparnični postupak... Tražili smo još dosta drugih stvari da se unese u zakon, ali nam nije bilo omogućeno. Izašlo nam se u susret samo u tome da i deca koja sumnjaju u svoje biološko poreklo budu ubačena u Zakon, kao i formiranje nezavisnog tela koje se pretočilo u Komisiju o nestalim bebama. Rad sudova traje četiri godine, međutim, dve trećine predmeta je okončano tako što su dobijena rešenja da ne može da se utvrdi status, nekoliko rešenja ima da su deca proglašena umrlim, ali ne znamo kriterijume za to. Ako su rađene DNK analize sa parafinskim kalupima da li je pronađeno grobno mesto gde je to dete sahranjeno. Nijedno rešenje, na žalost, nije doneto da je dete živo. Mi smo sad, kao roditelji, u još težoj neizvesnosti, jer kad smo 2002. godine krenuli u ovu priču najpre su nam institucije i dokumenta govorili da su naša deca navodno preminula. Međutim, danas, kada imate rešenja Višeg suda da ne može da se utvrdi status, napravljen je jedan stepenik da ni država više nije sigurna. Strašna je ta neizvesnost koja još traje“, kazala je Novokmet u emisiji "Priča o priči" na Insajder televiziji.

Inače, Zakon predviđa i novčanu naknadu od 10 000 evra koju je država u obavezi da isplati roditeljima, ako je zaključeno da status nestalog deteta ne može da se utvrdi. Roditelji, međutim, uporno ističu da ne žele novac, već punu istinu o svojoj deci. Zato postupke uglavnom nastavljaju žalbom, obraćanjem Ustavnom sudu, a zatim i Evropskom sudu za ljudska prava.

Nesaradnja državnih institucija

Radojka Pantelić iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba i članica Komisije za prikupljanje činjenica o statusu novorođene dece tvrdi da postoji opstrukcija i da državne institucije ne sarađuju, te da pojedini predstavnici države ne dolaze redovno na zasedanja Komisije. Navodi i da su predstavnici Komisije godinu i po dana bezuspešno pokušavali da uđu u najveće porodilište u Beogradu.

Ona ističe da roditelji koji sumnjaju da su im deca ukradena iz porodilišta nisu paranoični, da su vodili čak i privatne istrage i došli do šokantnih podataka, poput informacija o skrivanju i uništavanju dokumentacije i načinima na koji je to rađeno.

"Tražim sina blizanca, rođenog pre 40 godina. Moja sumnja datira od prvog dana, ali prosto nisam znala da definišem u šta ja to sumnjam. Nisu mi dali da ga vidim, navodno je preminuo, nisu mi dali da ga sahranim, da ga identifikujem... Mi smo se tek 2002. godine, pojavom prvog slučaja, Milutina Manojlovića iz Soko banje, omasovili, ujedinili i krenuli puni nade, vere i optimizma da ćemo vrlo brzo doći do istine o našoj deci. Na žalost, mi još bijemo bitke s vetrenjačama. Ovo je zaista zločin bez presedana, nezapamćen zločin, istrebljenje porodica... Imamo majke koje su preminule ne saznavši istinu o svojoj deci. Imamo i majke koje nikada više nisu imale drugo dete osim onog koje traže“, ispričala je Pantelić na Insajder televiziji.

Kaže, roditelji nestalih beba ceo život nose beleg, tugu i nemerljivu količinu bola.

"To niko ne može da razume, osim nas koji smo to doživeli. Ali, eto, borimo se, nećemo odustajati dok smo živi. Ovo ne bi smelo da se ostavlja u nasleđe našim potomcima. To bi za mene bilo porazno. Porazno bi za mene bilo da za života ne dođem do istine“, dodaje ona.

Uništavanje bolničke dokumentacije pre vremena

Prvi slučajevi nestalih beba u Srbiji datiraju iz šezdesetih godina, a najviše ih je bilo sedamdesetih i osamdesetih. Roditeljima je u porodilištima saopštavano da su im deca preminula, a nekadašnji Zavod za prevremeno rođenu decu im je tokom deset godina čak slao telegrame u kojima je pisalo: „Primite naše saučešće, vaše dete je umrlo. Sahranu vrši Zavod.“

Međutim, nijedan roditelj, kako tvrdi Radojka Pantelić, nije video svoje preminulo novorođenče. Ona navodi i primer roditelja koji je 1975. godine platio troškove sahrane za navodno preminulo dete, ali je kasnije iz pogrebnog preduzeća dobio informaciju da njegovo dete nije sahranjeno.

"Ovo je problem društva. Svakom ljudskom biću mora doći do mozga i do razuma, svi treba da budemo uključeni da rešimo prošlost da bi svačija budućnost bila svetlija i bolja. Ljudi su sebični, svi razmišljaju kako se to dešava tamo nekim roditeljima… Na žalost, svakome može da se desi ako ovo ne bude imalo neki razuman kraj, gde će se doći do neke istine, kakva god da je. Možda sam ja u zabludi, ali neko to treba da mi dokaže. Kako stoje stvari, mi smo u pravu, opravdano sumnjamo da se trgovalo našom decom“, naglašava Radojka Pantelić.

Mirjana Novokmet ukazuje na problem s institucijama i uništavanjem dokumentacije u zdravstvenim ustanovama.

"Naša deca su nestala u zdravstvenim institucijama. Mi nismo izvršili identifikaciju tela naše dece, nismo videli navodno preminulo dete, nema primopredaje tela, obraćali smo se pogrebnim preduzećima i utvrdili da naša deca nikada nisu stigla na groblje, niti su sahranjena, niti postoje grobna mesta. Kada se sudije obraćaju tim institucijama ne dobijaju adekvatne odgovore ili ne dobiju odgovor. Postala je praksa da nema medicinske dokumentacije, uništena je, bilo je poplava, bilo je požara... Na neonatologiji smo, kada je ušla Komisija, otkrili da je 2002. masovno uništavana dokumentacija unazad do 1977. godine. Znači, pojavom bebi-afere odjednom se mimo rokova, pre rokova, uništavala dokumentacija“, naglašava Mirjana Novokmet.

Kaže, sudijama jeste otežan rad ali i da se, s druge strane, nedovoljno primenjuju kaznene mere.

Još bez DNK registra

Roditelji koji sumnjaju da su im deca ukradena traže da se osnuje DNK baza. Tako bi roditelji koji sumnjaju da su im deca ukradena davali svoje DNK uzorke, kao i deca koja sumnjaju u svoje biološko poreklo, posle čega bi se utvrđivalo da li ima poklapanja.

Mirjana Novokmet kaže da bi, budući da su izgubili poverenje u institucije, to trebalo da bude nezavisno telo. U međuvremenu su roditelji svoj biološki materijal slali u stranu laboratoriju.

„Roditelji godinama masovno šalju svoje DNK uzorke u laboratoriju u Hjustonu. Zašto? Zato što živimo u nadi da će naše dete možda jednog dana dati uzorak upravo u jednoj od najvećih laboratorija i da će doći do poklapanja. Hvatamo se za slamku“, kaže Novokmet, dodajući da je u jednom trenutku prekinuto i to slanje, jer pošta više nije dozvoljavala slanje biološkog materijala.

Reforma službi bezbednosti kao uslov

Katarina Golubović, predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM), navodi da je Zakon o nestalim bebama donet, pre svega, na insistiranje Komiteta ministara Saveta Evrope u izvršenju presude “Zorica Jovanović protiv Srbije”. Kako kaže, nije postojala neka istinska politička volja da se institucije pozabave problemom koji je evidentiran pred Evropskim sudom za ljudska prava.

"Od starta smo govorili da će verovatno - s obzirom kako je Zakon postavljen i kako su postavljene nadležnosti suda - uglavnom epilog biti da neće moći da se utvrdi status dece. Zašto? Sudija koji rukovodi vanparničnim postupkom ne ide direktno na teren, ne ide da vrši uvid u dokumentaciju, već sve zavisi isključivo od dokumentacije koje daju određene institucije. Kroz to upoređivanje neće moći da se izvrši istraga. Neophodno je da javno tužilaštvo bude mnogo aktivnije“, kazala je Katarina Golubović u emisiji „Priča o priči“.

Ona ističe da ovo nije samo priča Srbije, već priča koja nema granice, jer su se slične stvari dešavale i u drugim državama širom sveta. Važno je, kaže, dizati svest ljudi o toj temi.

"Službe bezbednosti u Srbiji još nisu doživele reformu. Kada to, kao društvo, budemo doživeli, mnoge činjenice će se saznati, i to je jedini put da saznamo istinu šta se dešavalo sedamdesetih i osamdesetih godina“, smatra Katarina Golubović iz Jukoma.

Dobri primeri Argentina i Španija

Da je moguće uspešno raditi na slučajevima nestalih beba pokazuje primer Argentine. Ta zemlja je svojevremeno otvorila istragu, osnovala DNK bazu, pozivala ljude da urade analize… Tako je rešeno oko 140 slučajeva.

I Španija se suočila sa tom aferom. Prema nekim tvrdnjama, za vreme diktature Fransiska Franka bilo je hiljade slučajeva nestalih beba, ali i posle njegove smrti. Bivši španski sudija Baltasar Garson zabeležio je slučajeve oko 30 000 španske dece koja su ukradena odmah po rođenju, za vreme Frankove vladavine.

Pre nekoliko godina je pokrenuto i prvo suđenje, i to ginekologu koji je optužen da je 1969. godine ukrao tek rođenu bebu i dao je drugoj ženi.

Izvor: Insajder