<article>"Napomenula bih da postoji jedna šira grupa ljudi koja jeste nekako okupljena i šire oko tog multidisciplinarnog tima, ljudi različitih profila, sociolozi, psiholozi, psihoterapeuti, arhitekte, umetnici, književnici i tako dalje, znači iz različitih profesija koji mogu svojim znanjem, ekspertizom, da pomognu kada krene dalje proces same memorijalizacije, odnosno tog nekog dolaženja do ideje kakav bi trebalo Memorijalni centar da bude i šta bi on trebalo da sadrži. Prosto, koje bi tu aktivnosti trebalo da budu ugrađene, vrednosti, programi koji će se kroz taj Memorijalni centar sprovoditi“, objašnjava Ćopić.Kako kaže, to nije samo prostor, već se mora razmišljati šta će taj prostor doneti i kakvu će poruku da pošalje.Odluka o formiranju radne grupe doneta je 8. marta, a pre dva dana je bila <a href="https://insajder.net/prenosimo/konstituisana-radna-grupa-za-uspostavljanje-memorijalnog-centra-u-ribnikaru">konstitutivna sednica</a>, kojoj su, kako kaže, prisustvovali svih 12 članova radne grupe."To su predstavnici tri nadležna ministarstva, Ministarstva nadležnog za prosvetu, za kulturu i za javna ulaganja, predstavnik škole, predstavnici opštine Vračar, grada Beograda, predstavnica organizacije Victim Support Europe, Evropske podrške žrtvama, kao krovne evropske organizacije koja objedinjuje službe za podršku žrtvama širom Evrope. Dve predstavnice porodica stradalih u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar i tri predstavnika, odnosno dve predstavnice, među kojima sam ja i jedan predstavnik, zapravo multidisciplinarnog tima“, rekla je ona.Na pitanje zašto se odlagalo formiranje radne grupe Sanja Ćopić kaže da ne može da odgovori da li se odlagalo i ako jeste ko je odlagao i zbog čega, ali da jeste činjenica da je "možda malo kasno“."Ali opet sad smo tu gde jesmo i mislim da treba opet da gledamo nekako napred i da zajedničkim snagama nastojimo da uradimo ono što jeste sada neki mandat i radne grupe i multidisciplinarnog tima“, kaže Ćopić za Marker razgovor.Kada su u pitanju različita mišljenja o izgradnji Memorijalnog centra ona smatra da će uvek biti podela u društvu, kao i da te podele mogu voditi ka dijalogu."Ako se uđe u dijalog onda možemo i da se približimo, odnosno možda te podele prestanu više da postoje i da ljudi nekako budu na istoj liniji. Naravno, mislim, uvek postoje ljudi koji drugačije misle, ali za ovaj proces nešto što je jako važno je da se napravi jedna dobra metodologija za prikupljanje svih potrebnih podataka, informacija, vezanih za to šta treba da bude taj Memorijalni centar, šta treba da znači, kakvu poruku treba da šalje, kakva osećanja da proizvodi i kod onih koji su pogođeni direktno i indirektno ovim događajima, ali i kod nekih budućih generacija, jer je to nešto što neće trajati godinu, dve, pet“, kaže Ćopić. Kako smatra, potrebno je napraviti dobru metodologiju i krenuti od razgovora sa onima koji su najneposrednije pogođeni tragedijom, odnosno, porodicama i prijateljima."Onda i oni koji su i povređeni, njihovi roditelji, u ovom slučaju bi to trebalo dalje da budu i nastavnici, svi zaposleni u školi, roditelji, druge dece, sva deca koja su se tu zatekla tog dana, ali i ona koja nisu, pa onda da se ide sledeći, kao koncentrični krugovi, u stvari, da se širi krug onih sa kojima bi se na različite načine, naravno, razgovaralo, ali sve do nekih i nacionalnih konsultacija, jer mi moramo da budemo svesni toga da ono što se dogodilo 3. maja nije potreslo samo one koji su vezani za školu ili one koji žive na Vračaru ili koji su u Beogradu, potreslo je celu zemlju“, kaže Ćopić.<figure><amp-iframe sandbox="allow-scripts allow-same-origin" width="100" height="100" layout="responsive" frameborder="0" src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fyoutu.be%2FNLiWBHpgI2k&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0"></amp-iframe></figure>Na pitanje šta bi značilo da se 3. maj proglasi danom sećanja na žrtve masovnih ubistava za koji je Viktimološko društvo Srbije i pokrenulo peticiju, Ćopić kaže da taj dan nikad ne treba da se zaboravi."Pokrenuli smo tu inicijativu, odnosno peticiju da se 3. maj proglasi danom sećanja na žrtve masovnih ubistava, znači i ubistava koje su se dogodile u Ribnikaru, u Malom Orašju i u Duboni 4. maja, ali i drugih masovnih ubistava kojih je u Srbiji bilo u drugim kontekstima, ali su se dešavale u protekle dve decenije Tako da u stvari nam je nekako bila ideja da se tog dana zaista setimo svih žrtava, da se tako gaje uspomena na njih, ali da nekako bude i neka vrsta opomene“, objašnjava Ćopić. Ona smatra da je treći maj bio nešto što je, kako kaže, uznemirilo čitavu javnost."Mislim da je trebalo tog dana da se sve zaustavi, da se odmah proglasi ili neko vanredno stanje, dan žalosti, da nema okupljanja ili da se neke druge mere preduzmu i da se možda i manje i u medijima govorilo šta je urađeno, da se ne pokazuju spiskovi dece i tako dalje. Pamtimo ponašanje medija i tog dana i meseci koje su usledili“, kaže Ćopić. [related-content]Na pitanje koliko je zbog žrtava nedopustivo da se fokus izveštavanja sa zločina prebaci na zločinca, ona kaže da misli da je to veliki problem što je pristuan senzacionalizam kada se uzveštava o zločinima. "Mislim da je dobar odgovor upravo to što su i porodice u jednom momentu, u avgustu mesecu, porodice stradalih prosto tražile da se više ne piše na taj način. Jer na taj način i one bivaju ponovo ove viktimizirane, doživljavaju sekundarnu viktimizaciju“, kaže Ćopić za Marker razgovor.Izvor: Insajder</article>

"Napomenula bih da postoji jedna šira grupa ljudi koja jeste nekako okupljena i šire oko tog multidisciplinarnog tima, ljudi različitih profila, sociolozi, psiholozi, psihoterapeuti, arhitekte, umetnici, književnici i tako dalje, znači iz različitih profesija koji mogu svojim znanjem, ekspertizom, da pomognu kada krene dalje proces same memorijalizacije, odnosno tog nekog dolaženja do ideje kakav bi trebalo Memorijalni centar da bude i šta bi on trebalo da sadrži. Prosto, koje bi tu aktivnosti trebalo da budu ugrađene, vrednosti, programi koji će se kroz taj Memorijalni centar sprovoditi“, objašnjava Ćopić.
Kako kaže, to nije samo prostor, već se mora razmišljati šta će taj prostor doneti i kakvu će poruku da pošalje.
Odluka o formiranju radne grupe doneta je 8. marta, a pre dva dana je bila <a href="https://insajder.net/prenosimo/konstituisana-radna-grupa-za-uspostavljanje-memorijalnog-centra-u-ribnikaru">konstitutivna sednica</a>, kojoj su, kako kaže, prisustvovali svih 12 članova radne grupe.
"To su predstavnici tri nadležna ministarstva, Ministarstva nadležnog za prosvetu, za kulturu i za javna ulaganja, predstavnik škole, predstavnici opštine Vračar, grada Beograda, predstavnica organizacije Victim Support Europe, Evropske podrške žrtvama, kao krovne evropske organizacije koja objedinjuje službe za podršku žrtvama širom Evrope. Dve predstavnice porodica stradalih u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar i tri predstavnika, odnosno dve predstavnice, među kojima sam ja i jedan predstavnik, zapravo multidisciplinarnog tima“, rekla je ona.
Na pitanje zašto se odlagalo formiranje radne grupe Sanja Ćopić kaže da ne može da odgovori da li se odlagalo i ako jeste ko je odlagao i zbog čega, ali da jeste činjenica da je "možda malo kasno“.
"Ali opet sad smo tu gde jesmo i mislim da treba opet da gledamo nekako napred i da zajedničkim snagama nastojimo da uradimo ono što jeste sada neki mandat i radne grupe i multidisciplinarnog tima“, kaže Ćopić za Marker razgovor.
Kada su u pitanju različita mišljenja o izgradnji Memorijalnog centra ona smatra da će uvek biti podela u društvu, kao i da te podele mogu voditi ka dijalogu.
"Ako se uđe u dijalog onda možemo i da se približimo, odnosno možda te podele prestanu više da postoje i da ljudi nekako budu na istoj liniji. Naravno, mislim, uvek postoje ljudi koji drugačije misle, ali za ovaj proces nešto što je jako važno je da se napravi jedna dobra metodologija za prikupljanje svih potrebnih podataka, informacija, vezanih za to šta treba da bude taj Memorijalni centar, šta treba da znači, kakvu poruku treba da šalje, kakva osećanja da proizvodi i kod onih koji su pogođeni direktno i indirektno ovim događajima, ali i kod nekih budućih generacija, jer je to nešto što neće trajati godinu, dve, pet“, kaže Ćopić.&nbsp;
Kako smatra, potrebno je napraviti dobru metodologiju i krenuti od razgovora sa onima koji su najneposrednije pogođeni tragedijom, odnosno, porodicama i prijateljima.
"Onda i oni koji su i povređeni, njihovi roditelji, u ovom slučaju bi to trebalo dalje da budu i nastavnici, svi zaposleni u školi, roditelji, druge dece, sva deca koja su se tu zatekla tog dana, ali i ona koja nisu, pa onda da se ide sledeći, kao koncentrični krugovi, u stvari, da se širi krug onih sa kojima bi se na različite načine, naravno, razgovaralo, ali sve do nekih i nacionalnih konsultacija, jer mi moramo da budemo svesni toga da ono što se dogodilo 3. maja nije potreslo samo one koji su vezani za školu ili one koji žive na Vračaru ili koji su u Beogradu, potreslo je celu zemlju“, kaže Ćopić.
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 56.25%;"><iframe src="//cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fyoutu.be%2FNLiWBHpgI2k&amp;key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen="" scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div></div>
Na pitanje šta bi značilo da se 3. maj proglasi danom sećanja na žrtve masovnih ubistava za koji je Viktimološko društvo Srbije i pokrenulo peticiju, Ćopić kaže da taj dan nikad ne treba da se zaboravi.
"Pokrenuli smo tu inicijativu, odnosno peticiju da se 3. maj proglasi danom sećanja na žrtve masovnih ubistava, znači i ubistava koje su se dogodile u Ribnikaru, u Malom Orašju i u Duboni 4. maja, ali i drugih masovnih ubistava kojih je u Srbiji bilo u drugim kontekstima, ali su se dešavale u protekle dve decenije Tako da u stvari nam je nekako bila ideja da se tog dana zaista setimo svih žrtava, da se tako gaje uspomena na njih, ali da nekako bude i neka vrsta opomene“, objašnjava Ćopić. 
 
Ona smatra da je treći maj bio nešto što je, kako kaže, uznemirilo čitavu javnost.
"Mislim da je trebalo tog dana da se sve zaustavi, da se odmah proglasi ili neko vanredno stanje, dan žalosti, da nema okupljanja ili da se neke druge mere preduzmu i da se možda i manje i u medijima govorilo šta je urađeno, da se ne pokazuju spiskovi dece i tako dalje. Pamtimo ponašanje medija i tog dana i meseci koje su usledili“, kaže Ćopić.&nbsp;
[related-content]
Na pitanje koliko je zbog žrtava nedopustivo da se fokus izveštavanja sa zločina prebaci na zločinca, ona kaže da misli da je to veliki problem što je pristuan senzacionalizam kada se uzveštava o zločinima. 
 
"Mislim da je dobar odgovor upravo to što su i porodice u jednom momentu, u avgustu mesecu, porodice stradalih prosto tražile da se više ne piše na taj način. Jer na taj način i one bivaju ponovo ove viktimizirane, doživljavaju sekundarnu viktimizaciju“, kaže Ćopić za Marker razgovor.
Izvor: Insajder

Teme

original

viewImage

baseImage

200x200

1250x600

1800x750

220x391

325x200

336x450

410x251

600x803

820x503

900x375

Marker

OŠ „Vladislav Ribnikar“

Više od vesti

Ćopić (Viktimološko društvo Srbije) u Marker razgovoru: Memorijalni centar nije samo prostor, mora se razmišljati i kakvu će poruku da pošalje (VIDEO)

Ćopić (Viktimološko društvo Srbije) u Marker razgovoru: Memorijalni centar nije samo prostor, mora se razmišljati i kakvu će poruku da pošalje (VIDEO)

Tagovi:

Povezani članci

Đukić Dejanović: Cilj Memorijalnog centra je da očuva sećanje na nastradale u Ribnikaru

Razgovori o idejnom rešenju memorijalnog centra u Ribnikaru (VIDEO)

Izgradnja Memorijalnog centra u OOŠ “Vladislav Ribnikar” – povod za nove podele (VIDEO)