Dečje prosjačenje i eksploatacija njihovog rada na ulici nevidljivi za sistem (VIDEO)

"Mi ne znamo o kome govorimo. Kada pričamo o različitim statistikama, mi, recimo, u našoj organizaciji imamo brojke dece sa kojima radimo na svakodnevnom nivou, koje su potpuno drugačije od onih brojki kojima sistem barata. Tako da je to jedan veliki problem, ali dolazi iz toga što mi ustvari ne znamo o kome govorimo, mi ne znamo ko su deca u uličnoj situaciji", kaže za Insajder rukovoditeljka usluge svratišta za decu Centra za integraciju mladih Mina Medić.

Jedini dokument koji prepoznaje eksploataciju dečjeg rada na ulici jeste Plan za zaštitu dece u uličnoj situaciji od zlostavljanja i zanemarivanja, donet u maju prošle godine, koji su potpisali ministri Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Ministarstva za brigu o porodici, Rffffffffffepublički javni tužilac i tadašnji zamenik gradonačelnika Beograda.

Prema mišljenju stručnjaka, Plan nije doneo ništa novo - pobrojane su nadležnosti institucija, ali ne i konkretne mere. 

"Nekako se nazire da je vrlo ograničeno na Beograd i zbog sadržaja plana koji propisuje šta bi Sekretarijat za socijalnu zaštitu trebalo da radi u narednom periodu, nije primenjiv za celu Srbiju. Ne znam koja mu je bila svrha. Možda mu i nije bila svrha da sad bude primenjiv, ali nama treba ozbiljna strategija koja će biti na nacionalnom nivou", kaže asistentkinja na Odeljenju za socijalne politike i socijalni rad FPN-a Violeta Marković.

Ni u odgovoru za Insajder Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju ne precizira rezultate koji su postignuti nakon godinu dana od donošenja Plana. 

"Za svako dete u uličnoj situaciji koje je bez roditeljskog staranja predviđena je mera starateljske zaštite i alternativne brige, kao i da su direktori centara za socijalni rad u obavezi da prate i izveštavaju nadležno ministarstvo za porodično-pravnu zaštitu o postojanju dece u uličnoj situaciji na teritoriji koju pokriva centar, posle čega se donosi plan za njihovu zaštitu, zajedno sa institucijama na lokalu", stoji u odgovoru. 

Jednim delom se dečjim radom bavi i Zakon o radu koji propisuje koje poslove deca ne smeju da obavljaju. Ne precizira se, međutim, šta bi smela. Rad na ulici, poput dečjeg prosjačenja, uprkos njegovoj rasprostranjenosti, takođe nije izdvojen kao posebna kategorija.

Kada govorimo o kaznama, Zakon o javnom redu i miru prosjačenje prepoznaje kao prekršaj, ali se ne primenjuje na decu mlađu od 14 godina. S druge strane, teranje na prosjačenje Krivični zakonik prepoznaje kao trgovinu ljudima. Problem sa kaznama za one koji eksploatišu tuđi rad jeste da što se u praksi često određuju najniže moguće kazne.

"Dakle, kazne su već niske, kad se radi kažnjavanje ide se na najmanju moguću kaznu, onda se to jednostavno nekim ljudima više isplati, više imaju koristi od toga da eksploatišu decu, odu u taj zatvor na godinu, dve i po, tri, vrate se i nastave sa istom praksom jer su kazne toliko niske", objašnjava Marković. 

Ipak, kako sagovornice Insajdera objašnjavaju, najveći je broj one dece koja prose za svoju porodicu, gde se roditelji ne kategorišu kao lica koja ih eksploatišu. Ovim slučajevima bave se centri za socijalni rad. 

"Mi kao građani, ako smatramo da je neko pravo ugroženo, da neko nije u adekvatnom položaju u tom momentu, da je ugrožen na bilo koji način, mi možemo da pozovemo policiju i to treba da uradimo. Dalje policija ima svoje sisteme kako uključuje centar za socijalni rad ili nekog drugog u zaštitu prava dece, ali to bi možda bio prvi korak", kaže Mina Medić.

Uzrok problema dečjeg prosjačenja - siromaštvo

Sve što građani mogu da urade kada vide dete na ulici koje prosi samo je kratkoročno rešenje. Sa druge strane, zakonska obaveza niza institucija jeste da rade na trajnim, sistemskim rešenjima. Tako je, na papiru.

"Svi zajedno u koordinaciji sa jasnim nadležnostima ko šta radi, da ne propuštamo da svi nekako skidaju odgovornost, 'nije na meni da ja identifikujem tu decu, vodim evidenciju, statistiku, pa nije na meni da ja to prijavljujem'. Nekako, u ovoj postojećoj situaciji sa našim zakonima imamo to. Niko se ne smatra nadležnim da se bavi decom u prosjačenju i nama trebaju prvo zakonska rešenja, trebaju nam usluge u zajednici", navodi Marković.

Ipak, već pomenuta nevidljivost ove dece za sistem dovodi do toga da se njihov problem, odnosno prosjačenje, vodi kao pridružen problem i svrstava pod ostale kategorije.

"U praksi najčešće izgleda da je to već pridružen problem, zbog nečega drugog i onda se radi sa roditeljima, procenjuje se da li su roditeljski kapaciteti dovoljno dobri da se brinu o deci, radi se na jačanju roditeljskih kapaciteta, radi se na pokušaju ojačavanja njihove finansijske situacije u smislu da im se pronađe neki posao itd. I to je ono što centar za socijalni rad radi. U ekstremnoj situaciji kad se već vidi da je dete životno ugroženo, postoji i mogućnost da se dete izmesti iz te porodice, ali to su sve procedure koje centar za socijalni rad već radi i za zlostavljanje i zanemarivanje, jednostavno dečji rad tu bude pridruženi problem pa se mora raditi nova procena, u smislu da li su promenjene okolnosti kada je uključen i dečji rad", navodi Marković.

Za rešavanje problema dečjeg prosjačenja potrebno je baviti se uzrokom problema, odnosno siromaštvom, saglasne su sagovornice Insajdera. 

"Da biste sklonili stvarno dete sa ulice, potpuno, da to dete više nema potrebu da izlazi na ulicu, znači da biste vi morali da sredite ekonomsku situaciju čitave porodice, da podržite dete u vidu obrazovanja, roditelja u smislu zaposlenja itd. To je jedan čitav sistem, a mi zapravo, nekako mi se čini, da tim određenim koracima, poput tog iz Zakona o javnom redu i miru koji prosjačenje doživljava kao kršenje javnog reda i mira, mi tu bukvalno, bockamo tamo gde nema smisla da bockamo. Jednostavno ne rešavamo problem", zaključuje Medić.

Put ka tome jesu donošenje strategije i konkretnih zakonskih rešenja, kao i zajednički rad nadležnih institucija. U međuvremenu, za dete koje prosi jedino i to kratkoročno rešenje, jeste svratište, gde tokom dana može da se okupa, jede, dobije školski pribor… Pod uslovom da u njima ima mesta, jer i  svratištima nedostaje finansijska podrška.

Izvor: Insajder