<article>Zahvaljujući tim lošim zakonima, država je odobrila firmi "Yunirisk", koja se bavi preradom otpada, probnu dozvolu za tretman čak 304 vrste otpada. Prema toj dozvoli, deo otpada spada u kategoriju opasnog i može da sadrži teške metale, opasne supstance poput arsena, ili da bude visokozapaljiv. "Što se tiče izrazito opasnih, kako me pitate, čak mi je teško da odgovorim jer mi ne primamo otpade prve grupe zapaljivosti, mi ne primamo otrove, mi ne primamo ništa što smatramo da može da bude problematično u samom rukovanju ovde naših ljudi time, ili što nismo sigurni da možemo da uradimo ovde sa našom tehnologijom i da inertizujemo“, kaže vlasnik i direktor "Yuniriska", Boro Duraković."Nebitno šta tretirate, bitno je šta skladištite, po zakonu i po logici udesa, imate ako se dobro sećam, 5 do 6.000 hiljada tona kapacitet skladišta opasnog otpada. Vama može biti 5.000 tona zapaljivog naftnog derivata, takođe vam može biti 5.000 tona inhalaciono toksične supstance koja utiče na život i zdravlje ljudi. Ako ne znate šta je unutra - vi ne znate šta vam je najveća opasnost“, kaže za Insajder Dušan Blagojević, stručnjak za procenu rizika od katastrofa, sa licencom Sektora za vanredne situacije MUP-a Srbije.Postrojenje za preradu  nalazi se u Barajevu, na kilometar od centra naselja, a prve kuće su udaljene nekoliko stotina metara."Mi ovde svi živimo, nama ovde dođe od 10 do 12 šlepera opasnog otpada dnevno, koji se iz cele Srbije doveze ovde“, rekao je Marko Popović iz Inicijative "Eko-Barajevo“ za Insajder.Sav opasan otpad koji dođe do Yuniriska, u tom postrojenju se tretira između ostalog mešanjem sa krečom. Smesa koja se tako dobija kasnije može da se koristi u proizvodnji građevinskog materijala, tvrdi vlasnik."Tretira se sve što je zauljeno (Rekli ste otpadno ulje?). Da, sve što je zauljeno, to mogu da budu otpadne emulzije, to može da bude zauljena zemlja, recimo, to dobijamo iz Rafinerije u Pančevu, iz njihovih cevnih sistema, dolazi do curenja i onda imamo zemlju kontaminiranu naftom, uljem, bilo čim, onda je zemlja kontaminirana bilo kojim teškim metalom“, objašnjava za Insajder Boro Duraković."U većini slučajeva tim tretmanom nećete dobiti inertan otpad, tj. neopasan otpad. Otpad će i dalje zadržati svoje karakteristike i kroz neko vreme će u tom građevinskom materijalu početi da se izlužuju, tj. da se ispuštaju opasne supstance“, ne slaže se Blagojević.Otpad se i u zemljama Evropske unije neutrališe uz pomoć mešanja sa krečom. Ipak, razlika je u tome što se u Evropi ta tehnologija koristi isključivo za otpadni mulj i slične materije, a ne za preradu više stotina vrsta opasnog otpada."Ovakav pogon ne postoji nigde u svetu, samo u Srbiji, samo u Barajevu. Znači, ne postoji pogon koji prerađuje opasan industrijski otpad ovom tehnologijom. Kako je moguće da tom tehnologijom to radimo samo mi i niko više?“, pita Marko Popović iz Inicijative "Eko Barajevo“. "Iz nekog razloga, "Yunirisk" je dobio dozvolu da tretira praktično sve moguće vrste otpada koje postoje, tehnologijom koja je predviđena samo za jednu vrlo malu grupu otpada“, objašnjava Blagojević.   Dok vlasnik "Yuniriska" tvrdi da posle prerade otpad u mešanju sa krečom više nije opasan, stručnjaci upozoravaju da to nije tako. Duraković međutim kaže da su rezultati analiza iz laboratorije nakon prerade otpada - dokaz da je sve u redu.Kako vi neutrališete teške metale, pošto su to stvari koje brinu javnost? "To je patent, ova tehnologija je patentirana. Svi ti molekuli tih nekih teških metala, oko njih se pravi kalcijumova rešetka i praktično oni postaju kalcijumove soli tih metala. Kada mi izvršimo taj proces intertizacije, mi onda radimo istim postupkom, kod istih laboratorija karakterizaciju, odnosno hemijsku analizu tog finalnog proizvoda“, tvrdi Duraković."Po naučnim radovima, ova "MidMix“ tehnologija ne može da pruži rešenje za sve vrste otpada, ali kako je "Yunirisk" jedina firma koja ima probnu integrisanu dozvolu za upravljanje otpadom, onda je valjda državi bilo lakše: Ok, vi onda imate dozvolu za sve, pa sve firme koje nemaju kako da prerade otpad, pošaljite u 'Yunirisk'“, zaključuje Blagojević. "Yunirisk" je probnu dozvolu od države dobio u julu 2021. a istekla mu je 21. marta ove godine. Zahtev za dobijanje nove, desetogodišnje dozvole podneo je još u maju prošle godine, ali je još nije dobio, pa nije izvesno da li će u Barajevu nastaviti sa proizvodnjom."Barajevo i Sopot su zelene zone koje štite glavni grad od zagađenja, mi smo u ekološku opštinu spakovali pogon za preradu opasnog industrijskog otpada tehnologijom kojom se ne radi nigde u svetu“, podseća Marko Popović iz Inicijative "Eko Barajevo“.Postojeći zakoni u Srbiji ne obavezuju one koji se bave preradom opasnog otpada da sprovode kontrolu koliko je takav otpad otrovan za okolinu, ili visokozapaljiv. Tu obavezu nema ni država.<figure><amp-iframe sandbox="allow-scripts allow-same-origin" width="100" height="100" layout="responsive" frameborder="0" src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fyoutu.be%2FOm6rie_bm2E&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0"></amp-iframe></figure>Bez zakonske obaveze da ispituju nivo toksičnosti otpada na adekvatan način, oni koji ga prerađuju, ali i nadležne institucije dužne su, međutim, da prate nivo zagađenosti vazduha i vode, do kojih može doći usled rada sa opasnim sirovinama. Ta merenja, koja se vrše dva puta godišnje, ne pokazuju realanu zagađenost koja nastaje prilikom prerade opasnog otpada.Vođenje evidencije o vrsti otpada koji ulazi u postrojenje i izlazi iz njega, trebalo bi da garantuje da nivo opasnosti od požara, trovanja, ili druge vrste akcidenata neće značajno da naruše život i zdravlje ljudi, ali ni životnu sredinu. Ipak, ne meri se zagađenje izazvano hemijskim reakcijama samih sirovina, koje bi jedino moglo da pokaže realnu sliku stvari, upozoravaju stručnjaci."Niko ne zna šta tačno ima u tom otpadu. Vi kod hemikalije imate da znate tačno koja je hemikalija i znate koja je potencijalna opasnost od nje, dok kod otpada imate samo klasifikaciju zapaljiv, jako zapaljiv, toksičan, visokotoksičan", kod hemikalije znate da će infalaciona toksičnost od toliko PPM dovesti do tačno tih i tih simptoma, a to ovde nemate, a kad ne znate šta je unutra, ne znate ni kako će se to odraziti na ljudsko zdravlje“, kaže Dušan Blagojević.S obzirom na to da je "Yunirisk" imao probnu dozvolu za 304 jedinjenja, od kojih su neka visokozapaljiva, bio je u obavezi da postavi i protivpožarni rezervoar od 230 m3 i da za njega obezbedi dovoljnu količinu vode. To jeste obezbeđeno, kako smo se uverili na licu mesta, ali iz Inicijative "Eko Barajevo" kažu da to nije dovoljna garancija meštanima da bi u slučaju većeg požara bili bezbedni."Niko, pa ni ministarstvo nije vodilo računa da mi ovde imamo lokalnu vatrogasnu stanicu koja nema odela za gašenje požara na ovakvim postrojenjima. Najbliža vatrogasna stanica je na Košutnjaku, na 35 minuta dovde. To je 35 minuta od momenta kad oni krenu, a dok krenu treba im još 10 minuta. Za 45 minuta, mi ovde imamo 4.500 tona dozvolu za skladištenje opasnog industrijskog otpada, za 45 minuta pola Barajeva može da izgori“, iznose strahove u Inicijativi "Eko Barajevo“."Mi u godinu i po dana našeg probnog rada ovde nismo imali nijedan incident“, uzvraća vlasnik "Yuniriska". "Samo ovo postrojenje je bivši "IKL" koji je pravljen za potpuno drugačiju industriju, potpuno je namenski, nalazi se na kraju ulice. Praktično, kad imate požar i evakuišete se suprotno od vetra, ako vam duva košava, a bili ste tamo, možete samo da skačete sa litice. To je suprotno od košave, a sve drugo idete u pravcu vetra, da biste izašli na ulicu“, objašnjava rizik od požara Dušan Blagojević.Nakon prve faze adaptacije objekta u Barajevu, "Yunirisk" je trebalo da izgradi postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda koje nastaju u samom procesu prerade otpada. Dok vlasnik tvrdi da to postrojenje nije napravio jer otpadnih voda nema, stručnjaci za upravljanje hemikalijama podsećaju da je bio u zakonskoj obavezi da to učini."Nemamo, zato što nemamo apsolutno potrebu za tim. Ta količina otpadne vode koja može da nastane, ali od pranja ambalaže, ili nečega, to je par kubika mesečno. Čitav naš plac je promrežen kanalima za skupljanje eventualnih zaprljanih otpadnih voda i ti kanali ih odvode u tri velika podzemna betonska rezervoara koji su tome namenjeni, a onda kada mi procenimo da ih treba isprazniti, mi uglavnom većinu tih otpadnih tehnoloških voda koristimo u našem procesu“, objašnjava vlasnik Yuniriska."Tu će se pojaviti višak tečnosti u svakom slučaju. Koliko će to moći da se vraća i da se ne vraća, ja to ne znam, ali skladištenje otpadne vode u IBC kontejnere - ovo je prvo tehničko rešenje koje sam ja video u svom životu, da neko na takav način rešava otpadnu vodu. Prosto morate da imate rešenje. (Ali, bila je zakonska obaveza?) Pa, morate da imate zakonsku obavezu da imate maksimalnu količinu hemijskih supstanci u efluentu (tečnosti) bilo koje fabrike, koje smete da ispustite u vodotok“, kaže Blagojević. Yunirisk je bio u obavezi da sačini i Plan zaštite od potencijalnih toksičnih isparenja, požara, ili druge vrste moguće ekološke katastrofe. Zakon ga jedino obavezuje da spreči nesreću, kao posledicu hemijske reakcije sredstava sa kojima radi, a to su kreč i voda. Po još uvek važećem zakonu, međutim, nije u obavezi da spreči nesreću izazvanu reakcijom opasnog otpada, upozoravaju stručnjaci."Obaveza izrade Plana zaštite postoji (Za takve supstance, ili?) i Zakon o integrisanoj dozvoli postoji i jasno piše da morate da dostavite plan zaštite od udesa (Ali, on ne sadrži eventualni rizik od takve nesreće?) Ne sadrži rizik ni od kakve nesreće jer nemate klasifikovan otpad kao supstancu, da biste iz tabele izvukli šta vam je opasnost od udesa“, zaključuje Blagojević.Brojna pitanja bez odgovora posledica su nedorečenosti zakona. Predlog Zakona o kontroli opasnosti od velikog udesa, koji bi konačno uredio oblast prerade opasnog otpada, uskladio je sa evropskom SEVESO III Direktivom i unapredio praksu završen je u jesen 2021.godine, ali još nije usvojen.<figure><amp-iframe sandbox="allow-scripts allow-same-origin" width="100" height="100" layout="responsive" frameborder="0" src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fyoutu.be%2FiXRgMJ_90YI&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0"></amp-iframe></figure>Izvor: Insajder</article>

Zahvaljujući tim lošim zakonima, država je odobrila firmi "Yunirisk", koja se bavi preradom otpada, probnu dozvolu za tretman čak 304 vrste otpada. Prema toj dozvoli, deo otpada spada u kategoriju opasnog i može da sadrži teške metale, opasne supstance poput arsena, ili da bude visokozapaljiv.&nbsp;
"Što se tiče izrazito opasnih, kako me pitate, čak mi je teško da odgovorim jer mi ne primamo otpade prve grupe zapaljivosti, mi ne primamo otrove, mi ne primamo ništa što smatramo da može da bude problematično u samom rukovanju ovde naših ljudi time, ili što nismo sigurni da možemo da uradimo ovde sa našom tehnologijom i da inertizujemo“, kaže vlasnik i direktor "Yuniriska", Boro Duraković.
"Nebitno šta tretirate, bitno je šta skladištite, po zakonu i po logici udesa, imate ako se dobro sećam, 5 do 6.000 hiljada tona kapacitet skladišta opasnog otpada. Vama može biti 5.000 tona zapaljivog naftnog derivata, takođe vam može biti 5.000 tona inhalaciono toksične supstance koja utiče na život i zdravlje ljudi. Ako ne znate šta je unutra - vi ne znate šta vam je najveća opasnost“, kaže za Insajder Dušan Blagojević, stručnjak za procenu rizika od katastrofa, sa licencom Sektora za vanredne situacije MUP-a Srbije.
Postrojenje za preradu &nbsp;nalazi se u Barajevu, na kilometar od centra naselja, a prve kuće su udaljene nekoliko stotina metara.
"Mi ovde svi živimo, nama ovde dođe od 10 do 12 šlepera opasnog otpada dnevno, koji se iz cele Srbije doveze ovde“, rekao je Marko Popović iz Inicijative "Eko-Barajevo“ za Insajder.
Sav opasan otpad koji dođe do Yuniriska, u tom postrojenju se tretira između ostalog mešanjem sa krečom. Smesa koja se tako dobija kasnije može da se koristi u proizvodnji građevinskog materijala, tvrdi vlasnik.
"Tretira se sve što je zauljeno (Rekli ste otpadno ulje?). Da, sve što je zauljeno, to mogu da budu otpadne emulzije, to može da bude zauljena zemlja, recimo, to dobijamo iz Rafinerije u Pančevu, iz njihovih cevnih sistema, dolazi do curenja i onda imamo zemlju kontaminiranu naftom, uljem, bilo čim, onda je zemlja kontaminirana bilo kojim teškim metalom“, objašnjava za Insajder Boro Duraković.
"U većini slučajeva tim tretmanom nećete dobiti inertan otpad, tj. neopasan otpad. Otpad će i dalje zadržati svoje karakteristike i kroz neko vreme će u tom građevinskom materijalu početi da se izlužuju, tj. da se ispuštaju opasne supstance“, ne slaže se Blagojević.
Otpad se i u zemljama Evropske unije neutrališe uz pomoć mešanja sa krečom. Ipak, razlika je u tome što se u Evropi ta tehnologija koristi isključivo za otpadni mulj i slične materije, a ne za preradu više stotina vrsta opasnog otpada.
"Ovakav pogon ne postoji nigde u svetu, samo u Srbiji, samo u Barajevu. Znači, ne postoji pogon koji prerađuje opasan industrijski otpad ovom tehnologijom. Kako je moguće da tom tehnologijom to radimo samo mi i niko više?“, pita Marko Popović iz Inicijative "Eko Barajevo“.&nbsp;
"Iz nekog razloga, "Yunirisk" je dobio dozvolu da tretira praktično sve moguće vrste otpada koje postoje, tehnologijom koja je predviđena samo za jednu vrlo malu grupu otpada“, objašnjava Blagojević. &nbsp;&nbsp;
Dok vlasnik "Yuniriska" tvrdi da posle prerade otpad u mešanju sa krečom više nije opasan, stručnjaci upozoravaju da to nije tako. Duraković međutim kaže da su rezultati analiza iz laboratorije nakon prerade otpada - dokaz da je sve u redu.
Kako vi neutrališete teške metale, pošto su to stvari koje brinu javnost? "To je patent, ova tehnologija je patentirana. Svi ti molekuli tih nekih teških metala, oko njih se pravi kalcijumova rešetka i praktično oni postaju kalcijumove soli tih metala. Kada mi izvršimo taj proces intertizacije, mi onda radimo istim postupkom, kod istih laboratorija karakterizaciju, odnosno hemijsku analizu tog finalnog proizvoda“, tvrdi Duraković.
"Po naučnim radovima, ova "MidMix“ tehnologija ne može da pruži rešenje za sve vrste otpada, ali kako je "Yunirisk" jedina firma koja ima probnu integrisanu dozvolu za upravljanje otpadom, onda je valjda državi bilo lakše: Ok, vi onda imate dozvolu za sve, pa sve firme koje nemaju kako da prerade otpad, pošaljite u 'Yunirisk'“, zaključuje Blagojević.&nbsp;
"Yunirisk" je probnu dozvolu od države dobio u julu 2021. a istekla mu je 21. marta ove godine. Zahtev za dobijanje nove, desetogodišnje dozvole podneo je još u maju prošle godine, ali je još nije dobio, pa nije izvesno da li će u Barajevu nastaviti sa proizvodnjom.
"Barajevo i Sopot su zelene zone koje štite glavni grad od zagađenja, mi smo u ekološku opštinu spakovali pogon za preradu opasnog industrijskog otpada tehnologijom kojom se ne radi nigde u svetu“, podseća Marko Popović iz Inicijative "Eko Barajevo“.
Postojeći zakoni u Srbiji ne obavezuju one koji se bave preradom opasnog otpada da sprovode kontrolu koliko je takav otpad otrovan za okolinu, ili visokozapaljiv. Tu obavezu nema ni država.
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 56.25%;"><iframe src="//cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fyoutu.be%2FOm6rie_bm2E&amp;key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen="" scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div></div>
Bez zakonske obaveze da ispituju nivo toksičnosti otpada na adekvatan način, oni koji ga prerađuju, ali i nadležne institucije dužne su, međutim, da prate nivo zagađenosti vazduha i vode, do kojih može doći usled rada sa opasnim sirovinama. Ta merenja, koja se vrše dva puta godišnje, ne pokazuju realanu zagađenost koja nastaje prilikom prerade opasnog otpada.
Vođenje evidencije o vrsti otpada koji ulazi u postrojenje i izlazi iz njega, trebalo bi da garantuje da nivo opasnosti od požara, trovanja, ili druge vrste akcidenata neće značajno da naruše život i zdravlje ljudi, ali ni životnu sredinu. Ipak, ne meri se zagađenje izazvano hemijskim reakcijama samih sirovina, koje bi jedino moglo da pokaže realnu sliku stvari, upozoravaju stručnjaci.
"Niko ne zna šta tačno ima u tom otpadu. Vi kod hemikalije imate da znate tačno koja je hemikalija i znate koja je potencijalna opasnost od nje, dok kod otpada imate samo klasifikaciju zapaljiv, jako zapaljiv, toksičan, visokotoksičan", kod hemikalije znate da će infalaciona toksičnost od toliko PPM dovesti do tačno tih i tih simptoma, a to ovde nemate, a kad ne znate šta je unutra, ne znate ni kako će se to odraziti na ljudsko zdravlje“, kaže Dušan Blagojević.
S obzirom na to da je "Yunirisk" imao probnu dozvolu za 304 jedinjenja, od kojih su neka visokozapaljiva, bio je u obavezi da postavi i protivpožarni rezervoar od 230 m3 i da za njega obezbedi dovoljnu količinu vode. To jeste obezbeđeno, kako smo se uverili na licu mesta, ali iz Inicijative "Eko Barajevo" kažu da to nije dovoljna garancija meštanima da bi u slučaju većeg požara bili bezbedni.
"Niko, pa ni ministarstvo nije vodilo računa da mi ovde imamo lokalnu vatrogasnu stanicu koja nema odela za gašenje požara na ovakvim postrojenjima. Najbliža vatrogasna stanica je na Košutnjaku, na 35 minuta dovde. To je 35 minuta od momenta kad oni krenu, a dok krenu treba im još 10 minuta. Za 45 minuta, mi ovde imamo 4.500 tona dozvolu za skladištenje opasnog industrijskog otpada, za 45 minuta pola Barajeva može da izgori“, iznose strahove u Inicijativi "Eko Barajevo“.
"Mi u godinu i po dana našeg probnog rada ovde nismo imali nijedan incident“, uzvraća vlasnik "Yuniriska".&nbsp;
"Samo ovo postrojenje je bivši "IKL" koji je pravljen za potpuno drugačiju industriju, potpuno je namenski, nalazi se na kraju ulice. Praktično, kad imate požar i evakuišete se suprotno od vetra, ako vam duva košava, a bili ste tamo, možete samo da skačete sa litice. To je suprotno od košave, a sve drugo idete u pravcu vetra, da biste izašli na ulicu“, objašnjava rizik od požara Dušan Blagojević.
Nakon prve faze adaptacije objekta u Barajevu, "Yunirisk" je trebalo da izgradi postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda koje nastaju u samom procesu prerade otpada. Dok vlasnik tvrdi da to postrojenje nije napravio jer otpadnih voda nema, stručnjaci za upravljanje hemikalijama podsećaju da je bio u zakonskoj obavezi da to učini.
"Nemamo, zato što nemamo apsolutno potrebu za tim. Ta količina otpadne vode koja može da nastane, ali od pranja ambalaže, ili nečega, to je par kubika mesečno. Čitav naš plac je promrežen kanalima za skupljanje eventualnih zaprljanih otpadnih voda i ti kanali ih odvode u tri velika podzemna betonska rezervoara koji su tome namenjeni, a onda kada mi procenimo da ih treba isprazniti, mi uglavnom većinu tih otpadnih tehnoloških voda koristimo u našem procesu“, objašnjava vlasnik Yuniriska.
"Tu će se pojaviti višak tečnosti u svakom slučaju. Koliko će to moći da se vraća i da se ne vraća, ja to ne znam, ali skladištenje otpadne vode u IBC kontejnere - ovo je prvo tehničko rešenje koje sam ja video u svom životu, da neko na takav način rešava otpadnu vodu. Prosto morate da imate rešenje. (Ali, bila je zakonska obaveza?) Pa, morate da imate zakonsku obavezu da imate maksimalnu količinu hemijskih supstanci u efluentu (tečnosti) bilo koje fabrike, koje smete da ispustite u vodotok“, kaže Blagojević.&nbsp;
Yunirisk je bio u obavezi da sačini i Plan zaštite od potencijalnih toksičnih isparenja, požara, ili druge vrste moguće ekološke katastrofe. Zakon ga jedino obavezuje da spreči nesreću, kao posledicu hemijske reakcije sredstava sa kojima radi, a to su kreč i voda. Po još uvek važećem zakonu, međutim, nije u obavezi da spreči nesreću izazvanu reakcijom opasnog otpada, upozoravaju stručnjaci.
"Obaveza izrade Plana zaštite postoji (Za takve supstance, ili?) i Zakon o integrisanoj dozvoli postoji i jasno piše da morate da dostavite plan zaštite od udesa (Ali, on ne sadrži eventualni rizik od takve nesreće?) Ne sadrži rizik ni od kakve nesreće jer nemate klasifikovan otpad kao supstancu, da biste iz tabele izvukli šta vam je opasnost od udesa“, zaključuje Blagojević.
Brojna pitanja bez odgovora posledica su nedorečenosti zakona. Predlog Zakona o kontroli opasnosti od velikog udesa, koji bi konačno uredio oblast prerade opasnog otpada, uskladio je sa evropskom SEVESO III Direktivom i unapredio praksu završen je u jesen 2021.godine, ali još nije usvojen.
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 56.25%;"><iframe src="//cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fyoutu.be%2FiXRgMJ_90YI&amp;key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen="" scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div></div>
Izvor: Insajder

Teme

original

viewImage

baseImage

200x200

1250x600

1800x750

220x391

325x200

336x450

410x251

600x803

820x503

900x375

Više od vesti

Domaći zakoni koji regulišu preradu opasnog otpada zastareli i neusaglašeni sa evropskim (VIDEO)