Dr Ivan Đorđević u Marker razgovoru: Nasilje je normalizovano i prisutno svuda (VIDEO)

“Nasilje je u ovoj zemlji je potpuno normalizovano i prisutno je svuda. Dakle, u svakodnevici od škole, saobraćaja, najobičnijeg odlaska u kupovinu ili u banku, pa do ovakvih situacija koje imamo sada. Ono što je takođe zapanjujuće na tom snimku je, između ostalog, i to da ljudi sa strane obilaze kolima, gledaju, i otprilike ne smetaju. Snimaju telefonom. Kao da se dešava nešto potpuno obično na šta smo, na žalost, očigledno navikli”, ističe on.

Đorđević naglašava da su stvari dosta kompleksne, ali da je jedan od uzroka apsolutan nedostatak bilo kakve političke volje, ne samo sada, nego u mnogo dužem vremenskom periodu, da se bilo šta, pa i to pitanje reši. 

On ističe da sve vuče korene sa kraja 80-ih godina kada su navijači postali, uslovno rečeno, megafon neke nove nacionalističke priče koje je tada prekrio čitavu Jugoslaviju. 

“Kao što je to i kolega antropolog Ivan Čolović lepo primetio, navijači su krajem 80-ih i početkom 90-ih godina postali dobrodošlo topovsko meso, jer su mnogi od njih završavali u rovovima i u prvim redovima u bitkama kako u Srbiji tako i u Hrvatskoj i vratili su se ovenčani nekom vrstom političkog kapitala koji je definisan kroz rat”, navodi Đorđević. 

“Navijači koriste politiku tako što su shvatili da mogu da dobiju usluge za svoje usluge. Zauzeli su određene pozicije koje su i dalje u domenu spekulacije, jer mi ništa ne možemo da pričamo sa sigurnošću, zato što mi zapravo ništa ne znamo. Suština je da je sve potpuno netransparentno, da svi kao sve znaju, a u suštini, jer ne postoji nijedna jedina zvanična informacija, mi niti znamo, niti ćemo imati pojma ko su ti ljudi”, ističe on.  

Na pitanje ko kontroliše te grupe, pošto je imao priliku da razgovara i sa ljudima u regionu, kaže da je, što se tiče Hrvatske, sve dosto specifično zato što se tamo dešavaju nekakvi potpuno drugačiji procesi. 

On ističe da se sukobi sporadično dešavaju i da je to nešto što je deo navijačkog rituala, te da to nije nikakav ekskluzivitet.

“Toga ima svuda gde god ima fudbala. Čak i u Engleskoj, gde tvrde da su to iskorenili, ali i dalje postoji tamo gde se ne vidi na TV kamerama. Ono što razlika je to što je Hrvatska napravila iskorake ka EU i ušla u određene vrste evropskog mejnstrima, a Srbija kaska za tim. Tako se i na ovom polju desila jedna transformacija, pa su tamo navijači postali borci za direktnu demokratiju, osnivaju klubove koji funkcionišu po principima direktne demokratije, oni su navijači koji biraju, ali ih ne vode onako kako se klubovi vode ovde, dok kod nas ništa nije transparentno”, kaže Đorđević

On ističe da bi sistemsko rešenje bilo primenjivanje običnih zakona o neredima na sportskim priredbama. 

“Zakon o krivičnom postupku, odnosno bilo koji drugi takav tip zakona. Jer mi smo nažalost navikli da pričamo o navijačima kao nekakvim kriminalcima, a u stvari to su kriminalci preobučeni u navijače. Dakle, nije neko ko navija za Zvezdu i Partizan kriminalac. I 99% ljudi koji idu na utakmice i koji bodre svoje klubove, nisu nikakvi kriminalci”, kaže on.

Đorđević dodaje da evidentno postoji interes od strane određenih struktura, bezbednosnih ili kojih god, da postoje takve grupacije koje, očigledno, mogu da urade određene stvari koje zvanične strukture ne mogu. 

Komentarišući izjavu predsednika Srbije Aleksandra Vučića iz 2016. godine, kada je na pitanje Insajdera odgovorio da ne postoji društveni konsenzus da se pitanje huligana reši u Srbiji, ističe da i dalje nema nikakve prevencije ni u kom pogledu. 

“Ponavljaju se razne fraze. Oni koji bi mogli time da se bave, bar na površini, takođe ne rade ništa po tom pitanju. Pušta se sve da ide stihijski. I, nažalost, nema nikakvog rada, bar minimalnog, da se bar deci objasni da možda nije najpametniji izbor ići u tom pravcu”, kaže Đorđević.

“Apropo te predsednikove izjave, ja čak ne mogu ni da shvatim na što je on tačno mislio. Koja vrsta konsenzusa ne postoji? Između koga? Ako je on referisao na pripadnike, odnosno na navijače Zvezde i Partizana, kao takve u Srbiji, ja bih rekao da je najbolji odgovor neka od utakmica u Areni, kada nikome ne fali dlaka s glave i svi uživaju u nečemu što bi trebao biti najnormalniji, lep sportski događaj, a onda se nažalost desi ovako nešto, čisto da nas podsete gde živimo, da ne zaboravimo i da ne mislimo da može normalno da se ide na utakmicu i da se navija i da nije strašno biti navijač, i Zvezdaš i Partizanovac”, ističe on.

Đorđević dodaje da su klubovi zatvoreni zato što su, zapravo, interesna grupacija gde niko nema, ako ne mora, interes da dokaže ništa o svom poslovanju,niti bilo što drugo. 

“Mi možemo samo da nagađamo kako izgleda nekakva transparentna politika bilo kog od naših fudbalskih klubova, možemo samo da nagađamo kako se finansiraju. Mi smo zapravo zaboravili da je u jednom normalnom društvu, naročito ako klub nije privatno vlasništvo, a u ovom slučaju nije, transparentnost nešto bez čega nema normalnog funkcionisanja. Mi smo potpuno, živeći u Srbiji, zaboravili da korupcija nije normalna pojava, da je transparentnost nešto što bismo morali da zahtevamo, a ne da se čudimo kada neko objavi javno neke podatke. I onda ponovo, kada može da se igra u nekom mulju gde je sve sakriveno, to je idealan prostor za različite vrste malverzacija i različite vrste demonstracije moći, koje je ponovno nevidljiva i samim tim što se ne zna zapravo ko je drži, to stvara nekakvu misteriju”, ističe on. 

Komentarišući borbu Margaret Tačer protiv engleskih huligana, kaže da  su to bile osamdesete godine i da takav represivan sistem nije moguć i primenljiv danas, jer je bio vrlo istorijski kontekstualizovan u Britaniji. 

“Taj sistem mnogo lepo zvuči u teoriji, to je čuvena kafanska varijanta, lupićemo o sto i sve će to da nastane. To naravno ne može da funkcioniše tako. Ako bismo sada pokušali da radimo na tom pitanju, mi bismo morali da ozbiljno radimo sa navijačima, da čujemo, pored ostalog, i šta su njihove ideje. Mnogi od njih imaju itekako šta da kažu i oni ne žele da neko nastrada od civila, oni ne žele da se biju s milicijom najčešće, oni žele određene stvari koje pripadaju toj navijačkoj grupaciji. I ako kao društvo mislimo da nam je i jedna  takva podkultura potrebna, onda bismo trebali da razgovaramoiI sa njima. Sama gola represija, hapšenje ovoga ili onoga, ne može ništa dobro doneti, zato što sad pričamo u normalnom kontekstu, ne pričamo u ekstremnim stvarima. Pričamo o običnim, mladim ljudima kojima je to neka vrsta zabave, razbibrige, strasti. Mislim, svi smo bili u tome ili neki jesu, neki nisu, ali mislim svako ko je malo proveo vremena zna da je to jedan lep način provođenja vremena, energija i to su zaista jako mladi ljudi kojima ne možemo da pristupimo tako što ćemo samo da ih batinamo”, ističe Đorđević.

On naglašava da su, ako se govori o vrlo ustrojenim navijačkim grupama u kojima mladih ljudi ima zaista mnogo, i ako je je u pitanju nešto što ima veze sa određenim kriminalnih aktivnostima, tu zakazali svi.

“Mladi ljudi su jako izloženi i osetljivi u tom periodu, kada zaista imaju potrebu da pripadaju negde. Imamo nebrigu o mladima, obrazovni sistem se raspada, samo nas još niko nije zvanično obavestio. Vaspitna uloga bilo koje obrazovne institucije je potpuno nestala. Dakle, nije naravno samo obrazovanje krivo. Kriv je, apsolutno, kompletan sistem, ali svakako nije krivica na deci. To je ono što je sigurno”, dodaje Đorđević.

Za svet koji ostavljamo našoj deci ističe da oni, apsolutno, mogu da nam kažu da im nismo ostavili baš ništa.

“Mislim da, prosto, ne razumemo trenutak modernog sveta i da je prilagođavanje njemu nešto što je jako kompleksno, jer se stvari zaista dramatično menjaju pred našim očima. Postoji jedno elementarno nerazumevanje i prezir prema mladima, i to vrlo često slušaju, kako mladi slušaju ružnu muziku, kako mladi ovo gledaju, kako mladi ne umeju da uče. Nerazumevanje je ključna reč”, kaže Đorđević.

“Kada sam pričao sa nekadašnjim vođom navijača u Zagrebu, rekao mi je da su se oni strašno bojali da ne uđu u sukob sa policijom, zato što su znali da je, ako uđu u to, gotovo, da je njima život otišao potpuno u nepovrat. To je poverenje u institucije, da čak i neko ko bi malo da krši zakon i da pokušava da se poigra sa tim granicama, što mladi ljudi često rade, ima jasnu svest da su posledice ozbiljne”, ističe on.

Đorđević dodaje da, nakon svega što nam se desilo u maju, kao društvo nismo naučili ništa. 

“Ključni razlog je taj što se država potpuno povukla iz čitavog procesa i prebacila odgovornost na sve druge. Dakle, ono što bi bio i što je bio zadatak države, pre svega, ne društva, kao nekog apstraktnog pojma, već nekih drugih mehanizama, je bio da preuzme odgovornost i kaže, sad ćemo da radimo ovako, ali ne u kontekstu onih marketinških akcija skupljanja oružja i slično, nego na konkretnom slučaju”, zaključuje antropolog i autor knjige “Antropolog među navijačima”, dr Ivan Đorđević, u emisji Marker razgovor.

Izvor: Insajder