Istoričari Dubravka Stojanović i Bojan Dimitrijević o reviziji istorije Drugog svetskog rata

Od 2000. godine menja se narativ koji je bio dominantan prethodnih pet i po decenija. Sa tabli naziva ulica, nestaju imena istaknutih ličnosti NOB-a, podižu se spomenici na kojima umesto petokrake stoji dvoglavi orao, preti se iskopavanjem grobova, snimaju se filmovi, a pravosudne institucije rehabilituju pripadnike Ravnogorskog pokreta.

Za Insajder, o ovom fenomenu, svako iz svog ugla, govore istoričari Dubravka Stojanović i Bojan Dimitrijević.

Kako biste ocenili trenutnu percepciju antifašističke borbe u savremenom srpskom društvu? Da li je njen značaj adekvatno prepoznat?

Dubravka Stojanović: Zavisi šta smatramo pod antifašističkom borbom. Istoriografija pokazuje da je na strani antifašizma bio isključivo partizanski pokret. Međutim, u javnom diskursu partizanski pokret je marginalizovan i optužen za razne zločine, što je dovelo do potpunog gubitka legitimiteta. Revizionizam je počeo delimično tokom Miloševićevog perioda, ali je posle 2000. godine postao sistemski, sa promenom udžbenika, naziva ulica i spomenika. To je kulminiralo zakonom iz 2004. kojim su izjednačeni četnici i partizani. Ovaj proces ima dugoročne posledice jer utiče na razumevanje istorijskih vrednosti i našeg identiteta.

Revizija istorije počela je da se dešava delimično u Miloševićevom periodu, jer je on prvi koji je počeo da govori o dva antifašistička pokreta, misleći na partizanski i četnički, što je istorijski potpuno netačno s obzirom na činjenicu da su četnici već od jeseni 1941. godine ušli u otvorenu i direktnu kolaboraciju sa okupatorom i kao takvi na kraju rata bili poraženi.

Milošević je to radio obazrivo, što zbog njegovih snažnih veza sa JNA i SUBNOR-om, što zbog njegove žene i JUL-a. Međutim, nažalost, posle političke promene 2000. godine, demokratske vlasti su umislile da, pored oslobađanja od prethodnog režima, treba da se oslobode i prethodnog razumevanja istorije. I one su, zapravo, bile te koje su napravile prvi i najveći korak u pravcu revizionizma. A kad kažemo revizionizam, mislimo na prekrajanje istorije, pomoću brisanja ključnih činjenica, dopisivanja nepostojećih činjenica, stavljanja naglaska na nešto što to ne zaslužuje i potpunu promenu načina mišljenja o prošlosti. Posle 5. oktobra promenjeno je oko 900 naziva ulica. Došlo je do prerade vrednosti u kojoj su partizani svedeni na martovske pregovore iz 1943. godine i na zločine iz 1944. i 1945. godine.

Bojan Dimitrijević: Savremeno srpsko društvo podeljeno je oko pojma tzv. antifašističke borbe. S obzirom na to da se u Srbiji nije moglo realno kvalifikovati šta je to antifašistička borba, tokom devedesetih i dvehiljaditih slika je bila uravnotežena, dok danas imamo iskrivljen pogled. U delu intelektualne javnosti antifašizam se dodatno interpretira, dok se van Beograda često posmatra drugačije. Nažalost, antifašizam se često zloupotrebljava u političke svrhe, posebno kada nema drugih aktuelnih tema. Sada, taj termin antifašizam ne odgovara vremenu kada je on nastao.

Kakvu ulogu su ullogu imale institucije, poput obrazovnog sistema, u oblikovanju narativa o Drugom svetskom ratu?

Dubravka Stojanović: Nakon 2000. godine, obrazovni sistem je doživeo radikalnu promenu, naročito udžbenici istorije. U njima je četnički pokret dobio povlašćeni status. Ovo se reflektovalo i kroz druge institucije, poput kinematografije i medija, koje su aktivno oblikovale narativ. Posebno zabrinjava što se vrednosti antifašizma potiskuju, a mlade generacije odrastaju uz iskrivljenu sliku prošlosti.

Bojan Dimitrijević: U Jugoslaviji, do kraja 1980-ih, narativ je bio jednostran i favorizovao je partizanski pokret, kroz književnost, kinematografiju, poeziju i obrazovanje. Ta slika bila je jednostrana, ne samo u Srbiji, već i u drugim jugoslovenskim republikama. Kasnije su političke promene dovele do raznovrsnijih interpretacija. I u mnogim od tih država imamo procepe.

Da li smatrate da se današnja revizija istorije zasniva na političkim potrebama? Možete li navesti konkretne primere?

Dubravka Stojanović: Današnja vlast koristi istoriju za podizanje emocija i držanje društva u stanju tenzije. Na primer, Aleksandar Vulin je insistirao na jedinstvenom udžbeniku istorije kako bi kontrolisao narativ. Slično tome, serije poput "Ravna gora" i "Vreme smrti" služe za revizionizam i reinterpretaciju istorijskih događaja. Takvi primeri pokazuju kako političke elite manipulišu istorijom radi postizanja kratkoročnih ciljeva. Gradonačelnik Aleksandar Šapić podiže emocije pretnjama da će iskopati grob Josipa Broza Tita i da će podići spomenik Dragoljubu Mihailoviću. Problemi Beograda su ogromni, od nedostatka kanalizacije do saobraćajnih gužvi, a najlakše je skrenuti temu i podići emocije s druge strane.

Bojan Dimitrijević: Političke partije koriste istoriju kada im to odgovara za dnevno-političke svrhe. Na primer, ličnosti poput Tita i Mihailovića se povremeno "oživljavaju" u političkim diskusijama kako bi se zamaglila aktuelna pitanja. Ovo je posebno izraženo tokom izbornih kampanja kada istorijski narativi služe kao alat za skretanje pažnje s gorućih problema. Kada imate velike probleme na državnom ili gradskom nivou, neko se seti da "izvadi" aktera iz Drugog svetskog rata, i te diskusije padnu na plodno tle podela koje postoje od ranije.

Kako tumačite promenjiv odnos prema ličnostima iz Drugog svetskog rata, poput Draže Mihailovića i Josipa Broza Tita?

Dubravka Stojanović: Promena slike o ovim ličnostima počela je još 1980-ih kroz medije i kulturu. S dolaskom Miloševića, ovaj proces je intenziviran, što je rezultiralo zbunjenošću u društvu. Srbija je danas podeljena između fašizma i antifašizma, što je rezultat decenijskog rada vlasti i intelektualaca. Ove podele imaju duboke posledice na društvenu koheziju i nacionalni identitet. Promenom interpretacije, Srbija će se svrstati u gubitnike i kolaborante. I ne treba da čudi što je društvo zbunjeno, jer se na tome radilo na svim nivoima vlasti, pa do vodećih intelektualaca.

Bojan Dimitrijević: Odnos prema Titu i Mihailoviću danas je više pragmatičan nego ideološki. Vlast povremeno koristi ove ličnosti za dnevno-političke svrhe, bez jasne ideološke pozadine. Tokom devedesetih imali smo jednu užarenu debatu o tome, koja je tokom vremena demokratskih promena i demokratskih vlasti snižena do neke normalnosti.
General Mihailović je rehabilitovan. Međutim, iako opozicija, levo-liberalna, optužuje vlast za naklonost prema određenim pokretima, to nije tako, s obzirom na to da živimo u neideološko vreme i da sam Aleksandar Vučić, kao glavni nosilac ideologije SNS-a, ako to postoji, nema lepo mišljenje ni o Ravnogorskom pokretu, ni o generalu Nediću i Mihailoviću. Živimo u jednom neideološkom vremenu, kada se ti ljudi iz prošlosti koriste na dnevno-političkom nivou, i to bez posebnog razumevanja, već samo da bi se zamaglila dnevna politika.

Koliko je antifašistička prošlost važna za savremeni identitet Srbije?

Dubravka Stojanović: Antifašističke vrednosti su ključne za demokratski razvoj. Njihovo potiranje vodi ka jačanju autoritarnih režima i konfliktima sa susedima. Zanemarivanje ovih vrednosti ugrožava budućnost Srbije. Pored toga, antifašizam nudi univerzalne lekcije koje mogu doprineti izgradnji pravednijeg društva. Ako zanemarimo antifašističke vrednosti, otvaramo vrata autoritarnim režimima i političkim tenzijama. Moramo naučiti iz prošlosti da bismo osigurali bolju budućnost za sve generacije. 

Bojan Dimitrijević: Srbija ima specifičan istorijski kontekst. Iako su različiti pokreti imali svoje doprinose, pitanje antifašizma i dalje deli društvo. Teško je reći da li su sve strane u Drugom svetskom ratu imale jednake zasluge u borbi protiv fašizma. Svaka od strana dala je određeni doprinos. Neke strane su zbog okolnosti priznavanja saveznika ili uticaja saveznika na njihovu politiku i naoružanje dobile prednost. To je slučaj sa partizanskim pokretom, koji je dobio afirmaciju i od zapadnih saveznika, pre svega Britanaca, a onda uz sovjetsku pomoć osvojio vlast, dok je ravnogorski pokret, koji je krenuo kao saveznik zapadnih demokratija, u toj strateškoj borbi izgubio. Možemo reći da je svaki od tih pokreta išao sa određenim ciljem da se bori protiv okupatora, s tim da su komunisti imali želju da izvedu socijalnu revoluciju, a ravnogorci da vrate stari sistem koji je postojao do aprila 1941. godine. Verovatno je svako dao doprinos koliko je mogao. Srpski narod nema razloga da se stidi, ma gde su mu preci bili. Mnogi drugi narodi u Evropi čekali su oslobođenje velikih sila i nisu posebno ulazili u antifašističku i antinacističku borbu, već su čekali razvoj događaja, što nije slučaj sa našim narodom.

Da li je moguće pomiriti različite narative o antifašističkoj borbi u Srbiji?

Dubravka Stojanović: Ne sme biti pomirenja. Ili ste na strani antifašizma, ili na strani kolaboracionista. Svaka relativizacija vodi Srbiju u propast. Jasno definisanje istorijskih istina ključno je za bilo kakav napredak. Dakle, tu pomirenja ne sme biti. Svako ko govori o pomirenju, o izjednačavanju ili makar o relativizaciji, u stvari želi da svrsta Srbiju na stranu gubitnika u Drugom svetskom ratu, na stranu onih koji su baštinili ideje fašizma i nacizma, i, po mom mišljenju, takvo opredeljenje vodi Srbiju u potpunu propast.

Bojan Dimitrijević: Pomirenje nije moguće. Tek kada prođe dovoljno vremena i kada se umanje tenzije. Nažalost, činjenica da se još uvek bavimo Drugim svetskim ratom pokazuje da smo daleko od toga. Ja sam očekivao tokom 2000-ih godina da ta stvar nekako legne i da se više niko ne bavi time, obzirom na to da su se desili novi ratovi, pojavile nove istorijske ličnosti i kontroverze. Ali Drugi svetski rat ovde i dalje živi. To je nešto što me, kao nekoga ko se bavi tom temom, veoma zabrinjava jer i danas, 80 godina posle Drugog svetskog rata, više se bavimo tom temom nego događajima iz 90-ih godina prošlog veka, koji su bili daleko dramatičniji i sudbonosniji za današnje vreme.

Novinar Milenko Kovačević