Lečenje bolesti zavisnosti: Patološko kockanje - početak u srednjoj školi, najviše se javljaju osobe između 25 i 35 godina

Repac smatra da sama zabrana reklamiranja ne bi mogla da reši problem kockanja i igranja igara na sreću, ali je sigurna, kako kaže, da bi to pomoglo. Kako se navodi na sajtu Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti najveći broj onih koji traže pomoć imaju problem sa patološkim kockanjem.

"Patološko kockanje se danas smatra bolešću zavisnosti. To je bolest mozga, hronična, visoko recidivantna, kao i druge bolesti zavisnosti. Podrazumeva određeno ponašanje koje je stalno ponavljajuće i ima sve karakteristike i onih bolesti zavisnosti od supstancija koje su inače poznate", objašnjava Repac.

Višestruke prednosti grupne terapije

Specijalna bolnica je pokrenula 2010. godine specifičan psihoterapijski program namenjen ljudima sa problemom zavisnosti od određenih posebnih načina ponašanja. 

"Mi smo pre nekoliko godina napravili Centar za nehemijske zavisnosti i tu radimo sa patološkim kockanjem, radimo i sa ljudima koji imaju problem sa preteranim korišćenjem interneta, zatim video igrica, mobilnih telefona i slično", kaže Repac.

Pre uvođenja programa, kako kaže, terapije su rađene individualno.

"Kako je rastao broj ljudi koji su se obraćali našoj ustanovi osmislili smo program po ugledu na onaj koji smo već radili za ljude koji imaju probleme zavisnosti od droga. Malo smo modifikovali taj program zbog specifičnosti ove patologije i od tada se radi ta grupna terapija koja je dosta strukturisana, zna se tačno kako ide protokol lečenja i to vrlo uspešno radimo", objašnjava dr Milica Repac.

Ona objašnjava da je važno da terapija bude grupna, jer ima višestruke prednosti.

"Boravak u grupi sa osobama koje su sa sličnim problemom olakšava taj osećaj izolovanosti i posebnosti u bolesti. To je jedan faktor. Drugi faktor, u grupi se ljudi nekako prepoznaju, ogledaju se u sličnim problemima, podržavaju se u tome i negde je efikasnije kada upravo ta motivacija i taj uvid u bolest dolazi od osoba koje su sa istim problemom nego od samih stručnjaka. Kada vam stručnjak kaže vi imate taj problem, iskustvo je pokazalo da je teže nekom da to prihvati", objašnjava dr Repac. 

Takođe, u grupama se uvek nalaze ljudi koji su na početku i na kraju lečenja.

"Ljudi koji ulaze u grupu imaju uvid u iskustvo onih koji su praktično pri kraju lečenja u toj grupi, u toj fazi. Znači stalno ljudi ulaze i izlaze. Oni koji završavaju taj deo lečenja postižu ciljeve i idu dalje, idu u drugu fazu. Tako da ovi koji dođu imaju iskustvo da je to moguće, da promena može da se napravi, da može da se održi apstinencija, da mogu da se savladaju problemi, da može da se nauči nova veština. I zato su grupe dobre", objašnjava Repac.

Rukovodilac Dnevne bolnice za nehemijske zavisnosti Milca Repac kaže da je veoma važno da se cela porodica uključi u proces lečenja. Međutim, dodaje, to ne znači da se u Drajzerovoj ne leče ljudi koji, kako kaže, iz bilo kog razloga ne mogu da uključe svoje članove porodice.

"Kako se menja sam član porodice koji je u problemu, tako je potrebno da se i porodica menja, odnosno članovi porodice. Ljudi kad dođu sa tim problemom misle da su izolovani, jer se i sama porodica izoluje zbog problema", kaže Repac za Insajder. 

Motivaciona grupa veoma važna za početak lečenja 

Kako kaže program lečenja ima više faza.

"Imamo prvo pripremnu fazu koju zovemo motivaciona grupa gde ulaze ljudi koji su tek došli na lečenje. Zašto motivaciona? Zato što je jako važan taj početak. Ljudi uglavnom dođu motivisani nekim pritiskom ili iz porodice, šire ili bliže, od svog okruženja… Treba vremena da se oni autentično ili suštinski motivišu, znači da negde steknu uvid u sopstvenu bolest i da potraže sami pomoć, da se zadrže u lečenju", kaže dr Repac.

Ona dodaje da prva faza ima za cilj da se stekne suštinska motivacija kod pacijenata.

"Onda kreće zapravo intenzivna faza gde se savladavaju sve te tehnike prepoznavanja kriza kod sebe. Problem je ta psihička kriza. Kada postignu te ciljeve koje smo mi, da tako kažem, odredili za tu fazu, onda idu rehabilitacione grupe", objašnjava dr Repac.

Kako kaže, postoje dve rehabilitacione faze, a treća podrazumeva resocijalizaciju.

"Radi se o tome da je program dugoročan, znači dugo traje i mi smatramo da je potrebno dosta vremena da se usvoje te neke nove veštine, nove tehnike za koje vreme je pacijent u  apstinenciji i da bude prosto u kontaktu sa stručnjacima", objašnjava Repac.

Kako kaže program je osmišljen da traje do dve godine, međutim u praksi se pokazalo da je potrebno duže.  

Na lečenje se najviše javlja uzrast između 25-35 godina

Dr Milica Repac kaže da se na lečnje javljaju najviše ljudi između 25 i 35 godina koji su počeli sa igranjem igara na sreću u srednjoj školi.

"To je na primer 15-16 godina. Oni su razvili svoju bolest već do te neke 25. godine. Tada bolest obično počne. Ima puno faktora kada se oni zapravo jave na lečenje. Ali to je taj neki period između 25. i 35. godine oni dođu na lečenje. Tad prvi put potraže pomoć", kaže Repac za Insajder.

Dodaje da dosta zavisi i od toga koliko je porodica svesna problema, kao i koliko je porodica materijalno sposobna da reguliše posledice, odnosno dugove. 

Bolnica podatke o pacijentima može da da samo sudu 

Specijalna bolnica za bolesti zavisnosti vodi svoj registar ljudi koji se prijave na lečenje, a kako objašnjava dr Repac bolnica ima obavezu da statistički prijavi broj pacijenata Institutu za javno zdravlje.

Kako kaže, bolnica ne može da daje podatke nijednoj instituciji, osim sudu, bez odobrenja pacijenta. 

"Ako sud traži uvid u medicinsku dokumentaciju u službi nekog procesa koji se vodi za određene osobe, u tom slučaju ne moramo da tražimo odobrenje pacijenta. Jedino moramo da se javimo na sud i mi to radimo. Sve drugo je po pravilu u okviru ustanova", kaže ona. 

To znači da ako se neko prijavi na lečenje, a ima decu, neće biti prijavljen Centru za socijalni rad, niti će bolnica dati podatke Centru bez odobrenja pacijenta.

Izvor: Insajder