Male velike priče: Sloboda i kazna - Izazovi bivših osuđenika pri povratku u društvo (VIDEO)

"Ja sam to morao da izdržim sve zbog svoje greške, ne zbog tuđe. Ja ne tražim opravdanje, ni za šta od toga", kaže Perica Mijatov iz jednog banatskog mesta, koji je svoju kaznu za krivično delo, 3 godine i 4 meseca, odslužio krajem 2018. godine. 

On je nakon toga nastavio da radi kao medicinski tehničar, ali kada je sredinom 2023. godine podneo zahtev nadležnoj Komori medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara Srbije za produžavanje licence, bez koje ne može da radi u zdravstvenoj ustanovi, bio je odbijen.

Razlog je u skladu sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti i Krivičnim zakonikom, ali sa druge strane - on je ostao bez posla.  

Nadležna Komora -  nije mogla da obnovi licencu dok on ne dobije sudsku rehabilitaciju odnosno brisanje osude, a Krivični zakonik propisuje da do toga može doći kad prodje deset godina od izdržane kazne. 

"Znači pet godina od sad! To je pet godina! To nije pet meseci. Znate li vi koliko je pet godina?!", ističe Perica. Nadležna Komora je trebalo da njegovu licencu oduzme i ranije, pa se postavlja pitanje kako im je to promaklo, s obzirom na to da je Perica već radio 5 godina kao bivši osuđenik, sve do sredine 2023. godine. 

"Licenca mi je bila obnovljena kada sam bio pravosnažno osuđen 2016. godine već. Na sedam punih godina sam dobio licencu. Kada je bila pandemija, radio sam u tri Crvene zone. Bio sam potreban, sada više ne, zato što sada je nekom došlo na pamet da sam ja sad osuđeno lice! A nisam bio osuđeno lice dok sam bio u Crvenoj zoni? Tada sam bio heroj, zdravstveni radnik koji je obavljao svoj poziv! Vidim da sam odbačen, kao -  nisi nam potreban više", kaže Perica Mijatov. 

Tim povodom, obratio se i Ministarstvu zdravlja, koje je odbilo njegovu žalbu i odgovorilo da se i ranijih godina nadležna Komora obraćala Ministarstvu unutrašnjih poslova za dostavljanje podataka iz kaznene evidencije, ali da su tada načini dostavljanja izveštaja bili potpuno drugačiji i da često nisu ni stizali na adresu Komore. Naveli su da je sada je sve automatski, preko portala e-uprave. 

Perica Mijatov je uputio molbu i Višem sudu u Zrenjaninu, da se obriše sa evidencije osuda iz sistema kažnjavanih lica. 

"Naveo sam da imam dete od četiri godine. Ja ne tražim molbu da bih išao preko 'bare', kako kažu. Ja želim da ostanem u svojoj državi, da radim. Ja želim jednostavno da radim ono za šta sam završio školu. Ja mogu svoju diplomu sad da bacim. Da je bacim", objašnjava on.

Dobio je odgovor da je molba preuranjena. Cela situacija u kojoj se našao za njega je zbunjujuća.

"Koja je poenta? Evo, to je jedno pitanje samo, ja nemam više nijedno pitanje. Koja je poenta? Šta su oni sad dobili? Fali ljudi u zdravstvu. Kartice za heroje - dobro. Koja je poenta? Šta ste vi sad dobili? Dobili ste nekog koji je prijavljen u biro rada. Sa 39 godina! To faktički vas gura, da vi kad završite sa kaznom, da vas vraćaju tamo gde ste počeli, zbog čega ste počeli da radite. Zbog čega ste otišli, faktički, sistem vas gura u tako nešto", smatra Perica i dodaje:

"Da li je realno da tako nekog izgurate samo odjednom? Nema veze što ima dete? Da supruga ne radi, morao bih da ispišem svoje dete iz vrtića. Ne bih mogao da plaćam". 

Kritične prve dve godine po izlasku iz zatvora

Njegova priča ukazuje na mnogo veći problem koji imaju bivši osuđenici. Postpenalna podrška, pomoć ljudima nakon izlaska iz zatvora i odslužene kazne, trebalo bi da bude najznačajnija karika, a zapravo je najslabija.

Bez sistemske podrške nije moguće da se uspešno uključe u društvo, da obezbede egzistenciju za sebe i svoju porodicu. 

To svakako utiče na njihov dalji put. 

"Najkritičnije su prve dve godine nakon izlaska iz zatvora", kaže Boris Herman, specijalni pedagog i član Upravnog odbora Mreže organizacija za postpenalnu podršku Srbije i dodaje:

"Statistika je poražavajuća jer mi imamo podatak da dve trećine njih nakon odslužene kazne zatvora se ponovo vrati u zatvor. Ljudi koji treba da donesu odluke, imaju stabilne svoje plate i kao da ne osećaju s kojim problemima se susreću ljudi koji nemaju dinar. Država ima novca, da se ne lažemo, ima novca za svašta nešto, ali ako opet uzmemo u obzir računicu koliko košta dan zatvora, a koliko košta funkcioniranje neke organizacije, vidimo da se to i daleko više isplati da ulože trud u  postpenalnu podršku i da ulože neka novčana sredstva, nego da im se taj neko opet se vrati u zatvor". 

Ekonomska analiza pokazuje da jedan dan u zatvoru, za jednu osobu, državu košta do 50 evra. 

"I sad vi pomnožite to puta, 365 dana puta godinu, koji je to iznos", kaže Boris Herman.

"Tu su i troškovi čuvara, smeštaja, hrane, grejanja, vaspitnog osoblja, zdravstvenog osoblja... I govorimo često da je to 50 evra dnevno, ali štetu koju su oni proizveli, ako je postojala žrtva, mi ne možemo da izmerimo...".

Najveći uspeh: Kada se ne vratiš u zatvor

O značaju podrške govori i bivši osuđenik, Dušan Mirić, iz Kragujevca, koji je na izdržavanju druge kazne odlučio da osnuje Udruženje građana "Posle kiše" da pronađe rešenje za sebe, ali i za ostale osudjenike, kako izlazak iz zatvora ne bi opet bio osudjen na neuspeh, kao prvi put.

"Posle nekih dva meseca od izlaska sam poželeo, poželeo da radim, ali jednostavno sam nailazio na mnogo prepreka, nisam mogao da nađem posao. Čak sam pokušao i preko veze, gde sam posle nekih deset dana dobio odgovor od prijatelja, taj poslodavac mu je rekao - gde nađe tog problematičnog? Jednostavno, posle nekih šest meseci nesnalaženja na slobodi, ja sam se vratio u staro društvo, u stare navike i ponovo sam se našao u krivičnom delu", kaže Dušan i dodaje da nije smeo sebi da dozvoli da se to ponovi.

"Čekalo me dete kući, osetio sam veliku odgovornost i obavezu prema njemu. I onda se rodila ta neka ideja da osnujem neko udruženje građana i da na neki način pokušamo da utičemo na donosioce odluka, da skrenemo pažnju na našu ciljnu grupu, koja nije mala", kaže on. 

Udruženje  postoji od 2014. godine i pored bivših osuđenika, zapravo najveći broj članova čine prijatelji i članovi porodica. Oni volontiraju, vraćaju poverenje zajednice. Radili su i u Crvenoj zoni tokom pandemije korona virusa, ali problem je što i dalje niko od njih nema posao. 

"Mi najviše dobijamo pozive, apele za pomoć, svaki dan zovu. Radimo sa mladima prevenciju,  međutim sve to volonterski, sve to vremenom gubi snagu. Vi možda imate entuzijazam, ali entuzijazam ne može ni da vas hrani, a ne može ni da vas održava dugo. Vremenom taj entuzijazam može i da pada i da dobije kontraefekat", ističe Dušan Mirić i dodaje da je njihov, kako kaže, možda najveći uspeh što se za sve te godine od kad postoje, samo jedna osoba iz Udruženja vratila u zatvor. 

"Tako je, to je naš najveći uspeh, što se nismo vratili u zatvor i nećemo da se vratimo u zatvor. Posao, izdržaćemo, naći ćemo, nešto ćemo da smislimo. Prošli smo i gore stvari, ali mislim da je to najveći uspeh što se nismo vratili u zatvor. I što smo mnoge mlade menjali i nisu doživeli moju sudbinu, sudbinu mnogih", zaključuje Mirić. 

Izvor: Insajder