Nabavke softvera u Srbiji: Bez kontrole i konkurencije

Upis u vrtić, produženje registracije vozila, prijava boravišta ili detetovog rođenja – ovo je samo deo usluga koje građani umesto na šalteru sada obavljaju onlajn, i to uz nekoliko klikova, jer je država odlučila da se digitalizuje. I to je dobro, ali nije dobro što za svaku od ovih usluga neophodni softveri koje država umesto da kupi, u najvećoj meri praktično iznajmljuje i na taj način pojedinim firmama obezbeđuje dugogodišnju sigurnu zaradu, a građanima opasnost da će iz budžeta platiti i više nego što bi trebalo.

Istraživanje Insajdera objavljeno u serijalu Politika kao biznis, država kao partijski plen 2020. pokazalo je da su brojne zloupotrebe, kada je nabavka softvera u pitanju, moguće jer ne postoji ni konkurencija, ni kontrola. Jako malu konkurenciju na ovakvim tenderima, potvrdilo je i nedavno istraživanje Naleda, a kao jedan od razloga za to utvrđeno je da je korišćena pogrešna šifra što je dovelo do toga da firme, uglavnom strane, nisu ni mogle da znaju da mogu da se prijave.

„Utvrđeno je da su naručioci pre svega koristili pogrešnu šifru iz opšteg rečnika nabavke što otežava samim ponuđačima da učestvuju u tom konkretnom postupku nabavke, da sukriterijumi i uslovi za učešće ustvari bili nekonzistentni jer su ograničavali konkurenciju kao i da nisu bili u logičkoj vezi sa predmetom nabavke. Takođe, nažalost broj ponuda je bio ispod proseka 1,12“, rekao je za Insajder Nikola Komšić iz Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (Naled).


Paradoks je da se u trenutku sveopšte digitalizacije države i uspona IT firmi ne povećava nego smanjuje konkurencija, odnosno broj firmi koje se prijavljuju na tender. Istovremeno, ključna zarada ostvaruje se kroz nadograđivanje i održavanje softvera, koji se posmatra kao intelektualno dobro što znači da kada jedna firma izradi određeni softver nadležnoj instituciji, samo ta firma kasnije na njemu može da radi.

Susedna Slovenija ovaj mehanizam sprečila je preporukom da vlasnik softvera postaje država, odnosno institucija koja nabavlja, a ne firma koja softver razvija.

„Pa mi smose  pre 15 godina susreli sa problemom takozvanog vendor log in-a, zapravo gde ide javna nabavka, pa onda onaj koji dobije prvi ugovor ima ugovor na skoro doživotno. Naš državni revizor je preporučio zapravo i svi drugi naručioci počeli pratiti da se prava intelektualnog vlasništva koje zapravo su jedro - ključ tog problema stave na naručioca. Tako da naručilac sa ugovorom sa javnom nabavkom uzima ta prava i onda znači da naredne, sve naredne ugovore, za održavanje tog softvera mogu da budu putem otvorenog postupka“, objašnjava za Insajder Sašo Matas, direktor Kancelarije za javne nabavke Slovenije.

To znači takmičenje i konkurenciju više firmi, a ne siguran posao i zaradu za povlašćene. I srpski državni revizor u jednom od svojih izveštaja konstatovao je da nije u skladu da zakonom da firma koja je dobila da radi softver po automatizmu kasnije dobija poslove održavanja i nadogradnje ali nadležne institucije u Srbiji sa takvom praksom ne prestaju.

„Zapravo vendor lock in znači na kraju da se može platiti puno više nego što bi trebalo“, zaključuje Matas.

U sve bržoj digitalizaciji države poslednjih godina primetan je nagli rast pojedinih firmi koje uspeh duguju značajnim poslovima za državu, a povezuju se sa predstavnicima vlasti. O dve firme u javnosti se najviše govorilo - firma Asseco, poljska kompanija u kojoj je jedan od direktora predstavništva bio brat premijerke Ane Brnabić, Igor Brnabić i firma Nites gde je jedan od direktora Bojan Kisić, muž bivše ministarke pravde Nele Kuburović i brat sadašnje ministarke za rad Darije Kisić Tepavčević. Činjenica da su srodnici državnih funkcionera na rukovodećim mestima ne znači da su to loše firme ali u odsustvu kontrole, pa i fer tržišta, nije moguće utvrditi da li dobijaju poslove zato što su povlašćene ili zato što su najbolje.

Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.insajder.net.