(Ne)Snalaženje nadležnih institucija posle masovnog ubistva u OŠ "Vladislav Ribnikar“ (VIDEO)
Obaranje stolice profesorki na času, prebijanje vršnjaka i nasilje u školama na nacionalnoj osnovi, godinama unazad nisu bili dovoljan alarm državi da je neophodno hitno suočavanje sa problemom nasilja u školama. Kada je trinaestogodišnji dečak u "Ribnikaru“ ubio devetoro vršnjaka i čuvara škole, bilo je kasno da se misli na prevenciju. Tada je država morala interventno da reaguje, pa je odmah formiran Tim za hitne psihološke intervencije, oformljen Savet za sprečavanje nasilja, pokrenuti SOS telefoni.
Nesnalaženje države u rešavanju nagomilanih problema u prosveti postalo je vidljivo posle masovnog ubistva u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar“. Iako je realnost da tragedija nije mogla da se predvidi, ono što je usledilo posle toga pokazalo je sve slabosti sistema. Najpre je u toj školi obustavljena nastava, da bi zatim učenici bili pozvani da se, nekoliko dana kasnije, vrate u školu.
"Nije bilo nikakvog planskog rada sa roditeljima, naprotiv, prioritet u školi je bio što pre, pošto - poto povratak u zgradu škole, nastavak nastave u istoj zgradi, pod istim uslovima, kao da se ništa nije dogodilo, bez renoviranja, bez promene vizuelnog identiteta tog prostora, bez promene njegovog izgleda, pošto - poto povratak u normalu, tj. u nenormalu od pre 3. maja, ili stvaranje privida povratka u normalu“, kaže za "Marker" prof. Žarko Cvejić, roditelj učenice Osnovne škole "Vladislav Ribnikar“. I stručna javnost i roditelji su se podelili oko iste teme – da li decu vratiti u školu, ili u njoj ranije završiti školsku godinu. Novo pitanje bez odgovora je bilo i da li tu školu trajno zatvoriti i pretvoriti u memorijalni centar, ili je samo renovirati.
Pedagoški kolegijum "Ribnikara“ obavestio je javnost da je Ministarstvo prosvete izdvojilo novac za renoviranje, a da će ga sprovesti zaposleni. Ni najvažnija stvar – psihološka podrška deci i roditeljima nije bila organizovana na adekvatan način. Država je u "Ribnikaru“ oformila Tim za krizne psihološke intervencije. Ipak, i roditelji su, kako tvrde – prolazili kroz novu traumu.
"Roditelji dece koji su želeli da dođu na savetovanje, morali su da uđu na ulaz gde je ubijen čuvar i gde su ubijene dve devojčice i da prođu hodnikom pored učionice gde je ubijeno još šestoro đaka i da onda u jednoj od susednih učionica potraže psihološku pomoć. To odgovorno tvrdim jer je moja supruga bila jedna od njih. To je normalnom čoveku neshvatljivo, neobjašnjivo zašto se to radi. To je neka vrsta nekropolitike, nekakve patologije za koju ja nisam ni dovoljno stručan, niti mogu da je razumem“, kađe Cvejić.
Vlada je oformila Savet za sprečavanje nasilja i to osam dana posle tragedije. Ipak, taj Savet se sastao tek dvadesetak dana posle osnivanja. Snalaženje timova za prevenciju nasilja u školama je ostalo dugoročni cilj države, baš kao i zapošljavanje većeg broja psihologa i pedagoga. Po jedan policajac je bio raspoređen u većini škola do kraja školske godine.
I u trenutku kada ni škole, ni roditelji, ni deca nisu očekivali kraj, usledila je odluka Vlade Srbije: školska godina se, za one koji to žele, zavšrava 6. juna. To je, bez ikakvog objašnjenja o eventulanim novim saznanjima i okolnostima, saopšteno samo četiri radna dana ranije, odnosno mesec dana posle masovnog ubistva.
Izvor: Insajder
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.insajder.net.