<article><p>"Često se dešava da roditelji, pokušavajući da zaštite decu od nečeg što je strašno, ovaj, izbegavaju da pričaju i o događaju i o osećanjima. Dakle, ako ne pričamo - brže će proći u tom nekom smislu. Dakle, to nije dobro zato što su ta osećanja tu, ona nemoguće je da nestanu, ne mogu da tek tako prođu”, navela je Sanja Đurđević, porodični psihoterapeut.</p><figure><amp-iframe sandbox="allow-scripts allow-same-origin" width="100" height="100" layout="responsive" frameborder="0" src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fyoutu.be%2FYfSAALOn3iM&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0"></amp-iframe></figure><p>"Dakle, nemojte da mislite da morate vi pokretati tu temu po svaku cenu. Ono što je važno je da budete otvoreni da ako deca pokrenu temu, sa njima o tome razgovarate. I da im na neki način pre toga stavite do znanja da ste tu za bilo koju vrstu razgovora“</p><p>Deo odgovornosti je na roditeljima, ali je potrebno da se i sistem, kroz ekspertske timove, bavi traumom. Takva praksa, međutim. u Srbiji ne postoji.</p><p>"Sve drugo je na sistemu. Dakle mora da postoji sada jedna, jedno ozbiljno bavljenje ekspertskih timova ovom traumom i prevencijom traume i intervencijom u krizi. Dakle, po nekim modelima, neke države to i imaju. Kada se dogodi ovakav neki akcident neko ko je obučen za rad sa traumama odlazi na lice mesta, osim policije i hitne pomoći, odlaze i psiholozi koji rade na integraciji traume. To je ono što kod nas ne postoji. I to je ono što kod nas svaki put kada se dogodi neka tragedija, mi pozivamo da tako nešto uvedemo u nekakvu nacionalnu strategiju koja će se aktivirati kad god dođe do akcidenta. Jer to je nešto što mi znamo da radimo, ali nešto što nikako da bude implementirano“, rekao je psiholog Goran Tomin.</p><p>"Na dalje bi trebalo razumeti da deca mogu da uđu u razna regresivna ponašanja, da mogu da se ponašaju drugačije nego uobičajeno, da mogu da odbijaju da idu u školu neko vreme, da mogu da se osećaju malo duže vreme tužni i uopšte negde razgovarati o tom gubitku i u kući, organizovati roditeljske sastanke, ponuditi nekog iz stručne službe škole ili nezavisno nekog spoljnog stručnjaka koji bi bio tu i za roditelje i za tu decu kako bi se o tome i na dalje razgovaralo onoliko koliko roditeljima treba. Pretpostavljam da će škola napraviti taj neki takozvani krizni plan akcije za dalje. Prosto ne mogu se deca vratiti u školu, sesti u klupe i nastaviti tamo gde su stali“, smatra Đurđević. </p><p>Škole su sada na velikom ispitu - kako prići deci? Nastava, koja će početi minutom ćutanja, sutra se održava po redovnom rasporedu.</p><p>Izvor: <i>Insajder</i></p></article>

<p>"Često se dešava da roditelji, pokušavajući da zaštite decu od nečeg što je strašno, ovaj, izbegavaju da pričaju i o događaju i o osećanjima. Dakle, ako ne pričamo - brže će proći u tom nekom smislu. Dakle, to nije dobro zato što su ta osećanja tu, ona nemoguće je da nestanu, ne mogu da tek tako prođu”, navela je Sanja Đurđević, porodični psihoterapeut.</p>
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 56.25%;"><iframe src="//cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fyoutu.be%2FYfSAALOn3iM&amp;key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen="" scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div></div>
<p><br></p>
<p>"Dakle, nemojte da mislite da morate vi pokretati tu temu po svaku cenu. Ono što je važno je da budete otvoreni da ako deca pokrenu temu, sa njima o tome razgovarate. I da im na neki način pre toga stavite do znanja da ste tu za bilo koju vrstu razgovora“</p>
<p>Deo odgovornosti je na roditeljima, ali je potrebno da se i sistem, kroz ekspertske timove, bavi traumom. Takva praksa, međutim. u Srbiji ne postoji.</p>
<p>"Sve drugo je na sistemu. Dakle mora da postoji sada jedna, jedno ozbiljno bavljenje ekspertskih timova ovom traumom i prevencijom traume i intervencijom u krizi. Dakle, po nekim modelima, neke države to i imaju. Kada se dogodi ovakav neki akcident neko ko je obučen za rad sa traumama odlazi na lice mesta, osim policije i hitne pomoći, odlaze i psiholozi koji rade na integraciji traume. To je ono što kod nas ne postoji. I to je ono što kod nas svaki put kada se dogodi neka tragedija, mi pozivamo da tako nešto uvedemo u nekakvu nacionalnu strategiju koja će se aktivirati kad god dođe do akcidenta. Jer to je nešto što mi znamo da radimo, ali nešto što nikako da bude implementirano“, rekao je psiholog Goran Tomin.</p>
<p>"Na dalje bi trebalo razumeti da deca mogu da uđu u razna regresivna ponašanja, da mogu da se ponašaju drugačije nego uobičajeno, da mogu da odbijaju da idu u školu neko vreme, da mogu da se osećaju malo duže vreme tužni i uopšte negde razgovarati o tom gubitku i u kući, organizovati roditeljske sastanke, ponuditi nekog iz stručne službe škole ili nezavisno nekog spoljnog stručnjaka koji bi bio tu i za roditelje i za tu decu kako bi se o tome i na dalje razgovaralo onoliko koliko roditeljima treba. Pretpostavljam da će škola napraviti taj neki takozvani krizni plan akcije za dalje. Prosto ne mogu se deca vratiti u školu, sesti u klupe i nastaviti tamo gde su stali“, smatra Đurđević.&nbsp;</p>
<p>Škole su sada na velikom ispitu - kako prići deci? Nastava, koja će početi minutom ćutanja, sutra se održava po redovnom rasporedu.</p>
<p>Izvor: <i>Insajder</i></p>

Teme

Policija ispred OŠ Vladislav Ribnikar Foto: Srđan Ilić

original

viewImage

baseImage

200x200

1250x600

1800x750

220x391

325x200

336x450

410x251

600x803

820x503

900x375

Više od vesti

Stručnjaci poručuju: O današnjoj tragediji s decom razgovarati kada budu spremna (VIDEO)