<article>Komentarišući nastavak svedočenja roditelja ubijene dece u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar koji su tužili maloletnog ubicu njihovog deteta i školu, konstataciju da se čini da je najveći utisak da su ostavljeni potpuno sami i pitanje da li je to pokazatelj da je društvo u stvari lišeno empatije i saosećanja sedam meseci kasnije, u Marker razgovoru rekla je da ima utisak da se na to nije svakako u potpunosti zaboravilo. <figure><amp-iframe sandbox="allow-scripts allow-same-origin" width="100" height="100" layout="responsive" frameborder="0" src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fwww.youtube.com%2Fwatch%3Fv%3Dfp4blDk8c0E&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0"></amp-iframe></figure> “Mnoge akcije, mnoge mere koje se usmeravaju ka pružanju pomoći, nastavljene su i danas se rade i proširuju, čak zato što svakim danom bivamo sve svesniji koliko tu ima još i nerešenih problema i odgovora i potreba na koje nismo zapravo odgovorili”, kaže ona. Roditelji su na suđenju u petak rekli da su tog 3. maja čak četiri sata bili potpuno bez informacija o tome šta je sa njihovom decom, da im se niko nije javljao na telefon, da su čak i inicijali jednog deteta  objavljeni u medijima pre nego što je roditeljima saopšteno. “To je nešto što apsolutno nije smelo da se dogodi, ipak imamo u vidu činjenicu da se tako nešto zaista prvi put dogodilo u istoriji ove zemlje na tako drastičan način i da ni institucije nisu imale spreman odgovor. Mislim da su svi bili toliko zbunjeni, ne zbunjeni to je blaga reč, nego šokirani zapravo takvim iskustvom da niko nije u tom trenutku imao možda informacije, a još manje bio spreman”, ističe ona. Džamonja Ignjatović navodi da se radi o subjektivnom osećaju, da roditelji nisu dobili u svakom trenutku adekvatnu podršku koja im je bila potrebna, ali da je, sa druge strane, jako teško reći da ste dobili nešto u dovoljnoj meri jer ništa ne može nadoknaditi takav gubitak. “Uvek ćete se osećati kao da nije bilo dovoljno jer ne može da se nadoknadi ono što je izgubljeno. Puno toga je učinjeno, ne bih želela da minimiziram ono što je zaista i urađeno, ali sam potpuno uverena da to nije ni dovoljno, ni na najadekvatniji način bilo sprovedeno”, ističe ona.  Džamoja Ignjatović kaže da se guranjem pod tepih ne samo tragedije, nego bilo kakvog problema, ne rešava ništa. “Ona nema šanse da tako bude rešena, ima mnogo više šanse da eskalira ili da se pojavi u nekoj drugoj formi kasnije”, navodi ona. Na konstataciju da su, odmah nakon masovnih ubistava, ljudi u tišini izašli na ulice, te da je vrlo brzo počelo prebrojavanje, i sve se srozalo u političku arenu i pitanje da li je to bio jedan način odbrane od prihvatanja odgovornosti, Džamonja Ignjatović kaže da je to bio prateći aspekt celog događaja. “Nije moglo da se ne pretoči i u tu političku arenu, zato što, kada posmatrate jedan takav događaj, morate da ga posmatrate u širem kontekstu, pođete od individualnog čina u manjoj ili većoj meri, ali i jako mnogo drugih faktora, od kojih su neki doista širi društveni, koji su doprineli ili predstavljali neki faktor rizika, ako ne direktan uzrok ovoga što se desilo. A uzrok je potencijalno individualni”, ističe ona.  Džamonja Ignjatović kaže i da rat u Izraelu, u Gazi, nije tako daleko, te da nas svaka takva situacija podseća i retraumatizira u odnosu na naših 30 godina iskustava. “Mi sami imamo transgeneracijsku traumu. I svaki novi događaj zapravo reaktivira sve ono što nam se događalo. Tako da nemamo ništa drugo osim te istrajnosti, masovnosti, dostojanstvenog i mirnog i upornog protesta”, navodi ona.  “Ne znam više da li možemo da se oslanjamo na nadu. Kako se kaže, nada poslednja umire, ali je zaista važno da ne odustanemo od nade, jer, ako odustanemo od toga, onda sigurno nećemo ništa uraditi. A ukoliko održavamo tu nadu onda i preduzimamo korake da ostvarimo ono čemu težimo i čemu se nadamo. Aktivizam je jedina šansa, dakle nada koja je pasivna i nada da će nam biti bolje, nije nada koja pomaže. Sko želimo realističnu nadu, to znači da treba da preduzimamo korake da ostvarimo naše ciljeve. To je realistično nadanje”, zaključuje u Marker razgovoru Tamara Džamonja Ignjatović i dodaje da u subotu po prvi put, posle tribina koje je ProGlas organizovao pirom Srbije, izlazi na protest. Izvor: Insajder</article>

Komentarišući nastavak svedočenja roditelja ubijene dece u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar koji su tužili maloletnog ubicu njihovog deteta i školu, konstataciju da se čini da je najveći utisak da su ostavljeni potpuno sami i pitanje da li je to pokazatelj da je društvo u stvari lišeno empatije i saosećanja sedam meseci kasnije, u Marker razgovoru rekla je da ima utisak da se na to nije svakako u potpunosti zaboravilo.&nbsp;
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 56.25%;"><iframe src="//cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fwww.youtube.com%2Fwatch%3Fv%3Dfp4blDk8c0E&amp;key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen="" scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div></div>
 
“Mnoge akcije, mnoge mere koje se usmeravaju ka pružanju pomoći, nastavljene su i danas se rade i proširuju, čak zato što svakim danom bivamo sve svesniji koliko tu ima još i nerešenih problema i odgovora i potreba na koje nismo zapravo odgovorili”, kaže ona.&nbsp;
Roditelji su na suđenju u petak rekli da su tog 3. maja čak četiri sata bili potpuno bez informacija o tome šta je sa njihovom decom, da im se niko nije javljao na telefon, da su čak i inicijali jednog deteta &nbsp;objavljeni u medijima pre nego što je roditeljima saopšteno.&nbsp;
“To je nešto što apsolutno nije smelo da se dogodi, ipak imamo u vidu činjenicu da se tako nešto zaista prvi put dogodilo u istoriji ove zemlje na tako drastičan način i da ni institucije nisu imale spreman odgovor. Mislim da su svi bili toliko zbunjeni, ne zbunjeni to je blaga reč, nego šokirani zapravo takvim iskustvom da niko nije u tom trenutku imao možda informacije, a još manje bio spreman”, ističe ona.&nbsp;
Džamonja Ignjatović navodi da se radi o subjektivnom osećaju, da roditelji nisu dobili u svakom trenutku adekvatnu podršku koja im je bila potrebna, ali da je, sa druge strane, jako teško reći da ste dobili nešto u dovoljnoj meri jer ništa ne može nadoknaditi takav gubitak.&nbsp;
“Uvek ćete se osećati kao da nije bilo dovoljno jer ne može da se nadoknadi ono što je izgubljeno. Puno toga je učinjeno, ne bih želela da minimiziram ono što je zaista i urađeno, ali sam potpuno uverena da to nije ni dovoljno, ni na najadekvatniji način bilo sprovedeno”, ističe ona. &nbsp;
Džamoja Ignjatović kaže da se guranjem pod tepih ne samo tragedije, nego bilo kakvog problema, ne rešava ništa.&nbsp;
“Ona nema šanse da tako bude rešena, ima mnogo više šanse da eskalira ili da se pojavi u nekoj drugoj formi kasnije”, navodi ona.&nbsp;
Na konstataciju da su, odmah nakon masovnih ubistava, ljudi u tišini izašli na ulice, te da je vrlo brzo počelo prebrojavanje, i sve se srozalo u političku arenu i pitanje da li je to bio jedan način odbrane od prihvatanja odgovornosti, Džamonja Ignjatović kaže da je to bio prateći aspekt celog događaja.&nbsp;
“Nije moglo da se ne pretoči i u tu političku arenu, zato što, kada posmatrate jedan takav događaj, morate da ga posmatrate u širem kontekstu, pođete od individualnog čina u manjoj ili većoj meri, ali i jako mnogo drugih faktora, od kojih su neki doista širi društveni, koji su doprineli ili predstavljali neki faktor rizika, ako ne direktan uzrok ovoga što se desilo. A uzrok je potencijalno individualni”, ističe ona. &nbsp;
Džamonja Ignjatović kaže i da rat u Izraelu, u Gazi, nije tako daleko, te da nas svaka takva situacija podseća i retraumatizira u odnosu na naših 30 godina iskustava.&nbsp;
“Mi sami imamo transgeneracijsku traumu. I svaki novi događaj zapravo reaktivira sve ono što nam se događalo. Tako da nemamo ništa drugo osim te istrajnosti, masovnosti, dostojanstvenog i mirnog i upornog protesta”, navodi ona. &nbsp;
“Ne znam više da li možemo da se oslanjamo na nadu. Kako se kaže, nada poslednja umire, ali je zaista važno da ne odustanemo od nade, jer, ako odustanemo od toga, onda sigurno nećemo ništa uraditi. A ukoliko održavamo tu nadu onda i preduzimamo korake da ostvarimo ono čemu težimo i čemu se nadamo. Aktivizam je jedina šansa, dakle nada koja je pasivna i nada da će nam biti bolje, nije nada koja pomaže. Sko želimo realističnu nadu, to znači da treba da preduzimamo korake da ostvarimo naše ciljeve. To je realistično nadanje”, zaključuje u Marker razgovoru Tamara Džamonja Ignjatović i dodaje da u subotu po prvi put, posle tribina koje je ProGlas organizovao pirom Srbije, izlazi na protest.&nbsp;
Izvor: Insajder
&nbsp;
&nbsp;

Teme

Tamara Džamonja Ignjatović, foto: Srđan Ilić 

original

viewImage

baseImage

200x200

1250x600

1800x750

220x391

325x200

336x450

410x251

600x803

820x503

900x375

Marker

Više od vesti

Tamara Džamonja Ignjatović u Marker razgovoru: Ne preostaje nam ništa osim istrajnosti, masovnosti, dostojanstvenog, mirnog i upornog protesta (VIDEO)

Tamara Džamonja Ignjatović u Marker razgovoru: Ne preostaje nam ništa osim istrajnosti, masovnosti, dostojanstvenog, mirnog i upornog protesta (VIDEO)

Tagovi: