Zašto Srbi vole fudbal: Strast, tradicija i neostvareni snovi

Kada su u pitanju Srbija i bivša Jugoslavija, ni one nisu izuzetak. 

I dok su se i ekipno i reprezentativno mnogi drugi sportovi, poput košarke i vaterpola, kitili najsjajnijim medaljama i osvajala su se najveća takmičenja, fenomen fudbala je ipak i dalje bio tu – iako su rezultati bili mnogo lošiji. 

I verovatno je da bi, kada bi ih neko pitao, većina ex Jugoslovena menjala medalje u svim drugim sportovima, za bar jednu Boginju i titulu svetskog šampiona. 

Rezultati osrednji, a stadioni puni

Prvi nastup reprezentacije zabeležen je još 1920. godine kada je državni tim poražen od Čehoslovačke na Olimpijskim igrama u Antverpenu, a najbolji rezultat ostvaren je na prvom svetskom prvenstvu održanom u Montevideu, kada je osvojeno četvrto mesto. 

Socijalistička Jugoslavija imala je nešto više uspeha, a najbolji rezultati ostvarivani su, tradicionalno, na Olimpijskim igrama – sa jednim zlatom (Rim 1960), tri srebra (London 1948, Helsinki 1952 i Melburn 1956) i jednom bronzom (Los Anđeles 1984). 

Osvojena su i dva srebra na evropskim prvenstvima (u Francuskoj 1960 i Italiji 1968), i dva zlata na Mediteranskim igrama (Izmir 1971 i Split 1979).

Na neki veći rezultat se čekalo sve do 1990. godine i Mundijala u Italiji, kada je reprezentacija SFRJ bila peta. Posle toga su usledile furiozne kvalifikacije za Evropsko prvenstvo u Švedskoj, posle kojih je, zbog sankcija Saveta bezbednosti, na šampionat otišla Danska, koja ga je i osvojila. 

Posle raspada Jugoslavije, najbolje rezultate je pravila Hrvatska, sa dva treća ( Francuska 1998. i Katar 2022) i jednim drugim mestom (Rusija 2018) na svetskim prvenstvima. 

U isto vreme, najveći uspesi reprezentacije SRJ su bili plasmani u drugi krug na SP u Francuskoj 1998. i EP 2000. u Belgiji i Holandiji. Od tada smo, i same plasmane na neko veliko takmičenje, slavili kao velike uspehe. 

Nešto više uspeha bilo je u mlađim kategorijama, sa dva svetska zlata - u Čileu 1987. i na Novom Zelandu 2015. godine, i zlatom na evropskom prvenstvu u Litvaniji 2013. 

Klubovi su bili tek nešto uspešniji od reprezentacije. Pored Partizanovog finala Kupa šampiona iz 1966. i Zvezdine titule iz 1991, jugoslovenski klubovi su igrali još dva polufinala. Tu su i jedno finale i tri polufinala takmičenja koje danas znamo kao Liga Evrope (Kup UEFA, Kup pobednika kupova), dva polufinala Kupa sajamskih gradova, jedno finale Intertoto kupa, i četiri titule i jedno finale predratnog Mitropa kupa. 

Ipak, loših rezultata je bilo mnogo više, ali… Stadioni su, gotovo uvek, bili puni.

Povremeni bljeskovi, bez kontinuiranih ispeha 

Mihailo Todić, novinar Sportskog žurnala, u razgovoru za Insajder kaže da onih kontinuiranih i najvećih uspeha nije bilo, ali da se povremeno dešavao po neki bljesak ( i to ne samo kada je velika četvorka jugoslovenskog fudbala u pitanju, već su tu bili i Željezničar iz Sarajeva, OFK Beograd, Radnički iz Niša...), ali i da je veliki problem u tome što smo konstantno potcenjivali protivnike. 

"Mi smo obično precenjivali svoju snagu. Recimo, igramo protiv neke skandinavske reprezentacije i kažemo – "dolaze nam skijaši“. Uvek smo se postavljali kao veliki favoriti i nadmoćni nad njima, posebno, na primer, nad  Šveđanima. A isti ti Šveđani igrali su finale svetskog prvenstva, imali sjajne generacije i jaču tradiciju i veću i jaču školu fudbala od nas, a mi smo ih potcenjivali”, kaže Todić. 

Ističe kako je prva kolektivna igra, verovatno, bio kriket, koji je univerzitetski sport, ali da, gledajući kompletan fenomen fudbala, sve treba posmatrati sa stanovišta odakle su ti sportovi potekli i došli među šire narodne mase. 

"Univerzitetski sportovi se nisu primili u Srbiji. Primio se fudbal koji je došao iz naroda. Postoji interesantna priča o tome kako se može pratiti gde se razvijao fudbal. Tamo gde se igra soker, doneli su ga studenti. Tamo gde se igra fudbal, doneli su ga radnici. On je izašao sa fakulteta i primio se i na niže slojeve zato što je u pitanju igra koja je postojala i ranije i koja je samo obrađena na fakultetima, na univerzitetimama i tamo dobila neka pravila, a inače je potekao iz naroda”, navodi on.  

Todić kaže da je fudbal  prva kolektivna igra koja je došla na ove prostore, dok su  svi ostali sportovi koji su bili popularni, poput nadvlačenja konopca, bacanja kamena s ramena i slično, bili nešto sasvim drugačije. 

“Fudbal je prvi koji je omogućio slojevitu podelu. Građanski - Radnički iz serije  “Više od igre”, Zvezda - Partizan, BSK – Jugoslavija. BSK je bio građanski klub, Jugoslavija, klub elite i tu je nastao i prvi rivalitet. A šta je osnova sporta? Rivalitet”, ističe on.

Todić ponavlja da je fudbal sport koji je začet u narodu, da se on kao takav primio, te dodaje da nije Srbija jedina u kojoj postoji takav odnos prema njemu. 

“Ceo svet je, zapravo, takav. Klica mu je bila u narodu i kao takav se pojavio. Tek kasnije je počeo da se razvija i prelazi na neke druge slojeve. Druga stvar, fudbal se igra po svim vremenskim uslovima. Jedini je sport koji se igra nogama, i nemaš potrebu za određenim fizičkim predispozicijama da bi ga igrao. Da bi igrao košarku moraš da budeš visok, ili nadprosečno visok. Da bi igrao rukomet moraš da budeš relativno nadprosečno jak. Da bi se bavio atletikom moraš da budeš nadprosečno brz. U fudbalu ima mesta za sve, na različitim mestima, različitim pozicijama, i sa različitim veštinama. I treća bitna stavka, što je kod fudbala zanimljiv sociološki fenomen, to je jedini sport u kome, kada počinješ, već imaš nešto. Počinješ sa nulom i možeš da braniš svoju nulu. U košarci moraš da ubaciš poen više da bi pobedio. U rukometu takođe da daš gol više, u odbojci moraš da pobediš za poen više. Ovde možeš da se braniš i da opet pobediš, iako si se branio.  Možeš da budeš zadovoljan i sa 0-0, možeš da pobediš i sa 5-0, a da ti ne bude dovoljno zato što si prethodno izgubio 6-0. Može da ga igra svako, može da ga igra uvek, može da ga igra na različite načine.”, kaže Todić i dodaje da je baš ta  mogućnost da budeš zadovoljan na različite načine zbog fudbala, sociološki fenomen zašto je on kao sport toliko omiljen.

Ljubav prema fudbalu i podršku sa tribina objašnjava fenomenom plemenske pripadnosti i drevnih rituala koji su usađeni u ljude, a to su podele i osećaj pripadanja nekoj grupaciji. 

“Fudbal je začet u nekim krajevima sveta i tako što su se određivali prema pripadnosti. Selo protiv sela, crveni protiv plavih… Kada dođemo do navijačkih struktura, one su se, u početku, uvek određivale iz sociološke strukture, tzv. građanske i univerzitetske, elitne. Doduše, Crvena zvezda i Partizan nisu imali takvu podelu, ona je nastala drugačije, kao vojna i društvena opcija. Predratni  BSK i Jugoslavija su bili građanski i univerzitetski klub. Gde god da krenemo, postoje takve podele. Od River Plate i Boka Juniors u Argentini, do nekih drugih zemalja gde imamo velike gradske derbije. Ako pogledamo Rendžers i Seltik u Škotskoj, gde su u pitanju protestanti protiv katolika, uvek na kraju dolazimo do fenomena pripadnosti i podele”, dodaje Todić, i navodi kao primer i rivalstva Galatasaraja, Fenerbahčea i Bešiktaša u Istanbulu, Panatinaikosa i Olimpijakosa u Atini i Arisa i Paoka u Solunu.

Kao jedan od primera podela navodi i urbanu legendu koja kaže da, u španskoj Sevilji, decenijama nema mešanja među porodicama koje navijaju za Betis i Sevilju, zbog velikog rivalstva između ta dva kluba, te da se te dve grupacije čak i “genetski i fizički razlikuju”. 

“Fudbal je najmasovnija i igra svetskog prestiža. U FIFA ima 211 federacija, košarka ih, možda, ima više, ali fudbal, doslovno, igra ceo svet i izaziva ogromnu strast i zato ga i treba posmatrati kao globalni fenomen”, zaključuje novinar Sportskog žurnala Mihajlo Todić. 

Tradicija i politička moć  

Novinar Sport kluba Branko Spasojević, s druge strane, kaže da je, po njemu, tradicija faktor koji definitivno postavlja fudbal kao sport broj 1 u našoj zemlji.

“U periodu posle Drugog svetskog rata, ali i vremenu između dva svetska rata, fudbal se među našim ljudima profilisao kao sport koji ima dominantno mesto, jer smo i u međuratnom periodu imali utakmice koje je gledalo i po 20.000 navijača, što je za to vreme zaista bilo mnogo. Fudbal je, tako, bio događaj koji je okupljao  ljude različitih opredeljenja i različitih shvatanja i razmišljanja.  Tada je na tribinama bila uglavnom muška populacija, i fudbal se definitivno se u to vreme ukorenio među našim ljudima”, kaže on.

Kao drugi bitan faktor, Spasojević navodi činjenicu da smo kao Jugoslavija imali uspeha na međunarodnoj sceni, da je Partizan igrao 1966. finale Kupa evropskih šampiona, da je Zvezda 1991. osvojila to takmičenje, ali i da smo imali ligu za poštovanje, ne samo na Balkanu, nego i u Evropi.

Ističe da je vreme stare Jugoslavije sigurno popločalo stazu u fudbalu kao najpopularnijem sportu i da to niko ne može da dovede u pitanje, jer je reprezentacija beležila značajnije rezultate na međunarodnoj sceni, a “ovde su padale i najveće svetske sile, a pobeđivali smo ih takođe i u gostima”. 

 “Treća stvar koja je bitna u definisanju postavke fudbala kao sporta broj jedan je svakako i činjenica da se u svetu sve moćne evropske i svetske sile legitimizuju kao fudbalske zemlje. U prvom redu mislim na Evropu. Činjenica da se nadmećemo sa jednom Engleskom, Španijom, Francuskom, Nemačkom, sigurno fudbal čini posebno atraktivnim kod nas. Uz svo dužno poštovanje svake države, u nekim drugim sportovima to nije slučaj, jer, ili imaju manju bazu, ili se neke druge zemlje, koje nisu u političkom, vojnom ili nekom drugom smislu dominantne, izbacuju u prvi plan i takmičimo se sa njima, što ipak, priznaćete, nema istu težinu”, kaže Spasojević. 

“Dolazimo i do sociološkog, odnosno društvenog fenomena fudbala kao sporta broj 1, koji opstaje zahvaljujući činjenici da ipak dugo čekamo na uspeh i potreban je samo neki iole bolji rezultat da se naši ljudi probude i da se zainteresuju za fudbalska dešavanja. Uostalom, kako drugačije objasniti, da odlazak na Svetska prvenstva, na kojima, uglavnom po tradiciji učestujemo, sama po sebi podižu interesovanje za fudbal do maksimalnog nivoa, a posebno očekivanje da možemo napokon da izađemo iz te grupne faze”, navodi on. 

Spasojević, ograničavajući se na period od kada kao Srbija učestvujemo na velikim takmičenjima, navodi  euforije zbog plasmana ekipa na čelu sa Radomirom Antićem i  Slavoljubom Muslinom 2010. i 2018.godine na SP u Južnoj Africi i Rusiji, ali i plasman tima Dragana Stojkovića na SP u Kataru, iako euforija u javnosti i među navijačima nije bila ni približna kao prethodna dva puta. 

Sve medalje u drugim sportovima za jednu titulu svetskog prvaka  

Da li bi prosečan stanovnik Srbije dao sve medalje u košarci ili u nekim drugim sportovima za jednu Boginju i jedno svetsko prvenstvo? 

Na ovo pitanje Spasojević odgovara da, verovatno, bi!

 “Možda je surovo tako reći. Hajde da izostavimo košarku kao sport koji je državni brend i koji je brend naše nacije, jer smo iškolovali tolike košarkaše, poznate košarkaške umove i trenere, pa ona  kod nas ipak ima posebnu težinu i ukorenjenost. Kod nekog užeg kruga sportski orijentisanih ljudi, koji nisu ad hoc navijači i koji se ne interesuju samo za neka velika takmičenja, verujem da je razmišljanje drugačije. Ali mislim da bi oni drugi prihvatili ponudu da se menjaju sve medalje, u svim sportovima, ne računajući košarku, za jednu boginju ili osvajanje Evropskog prvenstva”, kaže on. 

Međutim, Spasojević dodaje da je, i pored sve ljubavi prema najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, primetna erozija poverenja običnog čoveka u fudbal. 

“To je jedno ostrvo koje je sve tanje, koje se sve više rabi, troši i nestaje pred pritiskom neregularnosti, upliva politike, upliva nefudbalskih ljudi i angažovanja nekih sumnjivih autoriteta i ljudi kojima nije mesto u sportu, u našem domaćem fudbalu, ali i oko Fudbalskog saveza Srbije”, navodi on. 

Spasojević kaže da je to najbolje osetila generacija Dragana Stojkovića.

“Ona je ispraćena na svetsko prvenstvo, odnosno na odlučujuću utakmicu u kvalifikacijama za svetsko prvenstvo protiv Portugala u Lisabonu, od svega hiljadu ljudi koji su gledali prijateljsku utakmicu protiv Katara novembra 2022. godine. To je dokaz da su ljudi izgubili poverenje i da sve ređe idu na tribine. Paradoks je da ljudi danas prate fudbal, prate sport, ali istovremeno ne idu na stadione, ne posećuju sportske događaje, odnosno fudbalske utakmice. To je nešto što je evidentno. Da li je to pošast modernog vremena? Ja to ne bih rekao. Mislim da je to direktna refleksija stanja u domaćem fudbalu kao sportu u kojem je mnogo nepravde, mnogo prljavština, mnogo nerešenih situacija, nameštenih utakmica i to se direktno oseća i na reprezentaciji ali i poseti na tribinama”, zaključuje za Insajder Branko Spasojević, novinar Sport kluba.

 Novinar Rajko Martinović