„Život u ringu”: Između zdravog života i savremenih mitova o sreći

Autorka i voditeljka „Života u ringu”, Tamara Pupovac, otvorila je emisiju rečima da smo svi koji na bilo koji način koristimo medije izloženi imperativu mladosti, lepote, sreće, a gosti su, svako iz ugla svoje branše, govorili o mogućnostima da se sa tim imperativima izborimo. 

Psihoterapeutkinja Bojana Regoje ukazuje da “brzo vreme traži i brze rezultate, te smo stalno u nekim akcijama i događajima, oni se dešavaju ali mi nemamo proživljavanje”. „Nemamo emotivni odnos ka stvarima koje nam se dešavaju, i tu relaciju kroz koju je potrebno ogledati se, pogledati u sebe i napraviti interakciju sa drugom osobom, zamenjujemo nečim drugim", kaže psihoterapeutkinja, koja je sa gledaocima Života u ringu podelila i podatke nedavno predstavljene na kongresu psihoterapeuta. „Veliki procenat ljudi koji se podvrgavaju plastičnoj hirurgiji i raznim intervencijama, u svojoj anamnezi je u poslednjih 6 meseci (pre tog zahvata)  imalo traumatičan događaj”, što ona ocenjuje kao vrlo interesantno, jer to, kako kaže, jasno ukazuje da “nešto drugo pokušavamo da popunimo nečim što je vidljivo na oko i što donosi trenutnu gratifikaciju”, kaže Regoje.

Na pitanje kada ono čemu smo se do nedavno čudili postaje deo naše svakodnevice, uobičajeno stanje, odnosno kada i sami postanemo rezistentni, psihoterepeutkinja kaže da je to momenat kada ‘mehanizam pribavljanja zadovoljstva’ postane tako jasan a mi postanemo zavisni od njega. „Kada postanemo zavisni stalno, kao i kod svake druge zavisnosti, dobro poznato sa supstancama, alkoholom, kockom, znači mi povećavamo naše ambicije i onda nekako ulazimo u taj začaran krug a zapravo nismo svesni da smo u sve većem riziku da budemo razočarani, da ljudi budu razočarani, zato što oni očekuju da će nešto u vezi sa njima i njihovim životima biti suštinski drugačije (ako konzumiraju te reklamirane, nametnute proizvode), što mi znamo da neće." 

Žensko telo kao rasparčani predmeti požude

Sociolog Dalibor Petrović ukazuje na moćnu industriju koja stoji iza svih tih imperativa i koja "mudro iskorišćava naše slabosti". „Mi imamo objektivizaciju žene i seksualizaciju i to je proces koji traje poslednjih 50 i 100 godina, možemo reći, gde žena postaje objekat, ne samo ona kao celina, nego se njeni delovi tela praktično parčaju na neki način i reklamiraju nezavisno, i onda vi imate jednu vrstu forsiranja jednog obrasca koji je takav kroz poznate ličnosti, kroz različite modele koje onda ljudi gledaju”, kaže Petrović. On ističe da je to u početku predmet iščuđavanja, a kasnije već postaje marketing, pa ističe da smo sa svih strana pod uticajem industrije, medija, novih medija, influensera, pratilaca, ‘ranih usvajača’ (iz okruženja). „Kada oni počinju da usvajaju neke modele u vašem okruženju i da ih reprezentuju, onda vi u želji da budete privaćeni od vaše grupe, zajednice, sredine u kojoj ste, i vi počinjete da prihvatate neke od tih novih obrazaca, kojima je zaista teško pobeći ako vi to gledate i u filmovima, na televiziji”, objasnio je.  

Petrović je u emisiji detaljno objasnio model usvajanja nametnutih ponašanja koja postaju mejnstrim. „Ako vi znate da su među najtraženijim sadržajima pornografski sadržaji, onda vi, ako ste industrija mode, kulture, kažete - seksualizovani objekti su ono što publika traži! Hajde da im to damo, u nekom obliku koji može da se prikaže u mejnstrim programima, ali idemo do ekstrema, teramo do granica. Znači, mi ćemo sakriti neke delove tela koji se neće videti, ali će ta usta biti pornografska ili će ta šminka biti takva ili taj izgled će bti takav, i onda negde zapravo su to načini gde vi, gađajući različite potrebe ljudi, promovišete određene modele, a oni se polako usvajaju, postaju mejnstrim i na kraju zapravo nije više iščuđavanje da li smo mi usvojili neki model ili nismo, nego koliko smo ga jako usvojili, koliko smo se mi identifikovali sa tom nekom idealnom personom, i onda se mi hvalimo i kažemo - eto ja sam uložio toliko i toliko novca (da budem kao on/a)", da bi time pokazao moć, slavu, popularnost. Neko je uložio u obrazovanje, ovaj drugi je uložio u svoj izgled, treći je uložio u razne self-hiling tehnike i tehnologije, ali ista matrica je zapravo u pozadini", ističe Dalibor Petrović.

U emisiji je bilo reči o društvenim mrežama koje diktiraju modele ponašanja, posebno o Instagramu koji se bazira na fotografijama pa, između ostalog, ističe poželjne modele fizičkog izgleda.  

Bojana Regoje ukazuje da su te fotografije udaljene zapravo od onoga kako se pojedinac ustvari oseća, pa i kada je potišten, frustriran, nemoćan, i kada se pita koliko zapravo sam vredi i šta se kod njega (ne)ceni. „Taj deo ostaje nekako udaljen od te self prezentacije i onda, što je taj jaz veći, a osoba je svesna da ona nije baš onakva kako je drugi vide, jer tu vrši selekciju informacija o sebi kako želi da se prikaže, onda i ona sama ima svest da to kako je vide i to što gratifikuju, nije ono što je ona zapravo. Parcijalno je, samo jedan deo, i to produbljuje taj osećaj, pitanje kako bi me zapravo ljudi prihvatili ako bi znali sve ove druge stvari o meni", kaže Regoje.

Leče li lajf koučevi strah od smrti? 

Ovo je otvorilo i pitanje o ulozi sveprisutnih lajf koučeva, odnosno životnih trenera, raznih motivacionih govornika ali i psihoterapeutima, te je jedna od tema emisije bila i poplava lajf koučeva, ali i razlog zbog čega su oni problematični.    

„Iz ugla moje profesije jako je problematično što mi nemamo zakon o pshoterapiji i dalje i što se pojavila poslednjih godina mogućnost da ljudi koji su bilo kog drugog obrazovanja, znači od profesora Engleskog pa nadalje, da završe tzv. propedevtiku, to je neka selekcija predmeta osnovnih, kliničkih, psiholoških, koje oni prođu i nakon toga u svojim psihoterapijskim školama, koje takođe se veoma razlikuju po kriterijumima. Dosta njih zarađuje veliki novac, pa samim tim nekada je i selekcija upitna. Negde dobijaju mogućnost da se nazivaju psihoterapeutom, i ne postoji nikakva komora, nikakvo društvo gde mogu nijhove kvalifikacije da se provere”, ističe Regoje.

I Dalibor Petrović se osvrnuo na razne životne trenere. „Zapravo ja bih lajf koučeve stavio u istu kategoriju sa populističkim političarima. To vam je zapravo to - vi živite u brzom vremenu, nemate volje da slušate neke odgovore koji su kompleksni i komplikovani, neka uputstva koja kažu: sreća je nešto što može i ne mora da postoji, ne mora svako da bude srećan, sreća nije trajno stanje, već vam je mnogo lakše da vam neko kaže: ti treba da budeš srećan, ti možeš da budeš srećan a bićeš srećan ako 100 puta dnevno kažeš "biću srećan", ako trčiš, radiš sklekove ili bilo šta. Zapravo to je posledica toga da mi imamo danas ljude koji su zagušeni informacijama sa različitih strana, nemaju vremena da promišljaju, nemaju vremena da stanu i zastanu. Mi živimo u vremenu u kome zapravo pauza ne postoji, pauza se uzima za nešto što bi rekli da je gubljenje vremena”, ističe Petrović.  

Ishrana, suplementi, tretmani, kozmetika, a u pozadini svega je  zapravo diktat mladosti. Na pitanje odakle zapravo potiče ta potreba da budemo večno mladi, psihoterepeutkinja odgovara: „Vrednost koja je kulturološki u društvu sada plasirana, znači mi se prilagođavamo, svaka individua se prilagođava onome što dolazi kao vrednost neke veće grupe". 

Druge razloge ovakvih imperativa uočava Petrović: „To je zapravo, s jedne strane večiti strah od smrti, i to je uvek odlično za industriju, i ti modeli se promovišu kroz medije, kroz industriju generalno gde su svi mladi i lepi, i onda sada taj model treba usvojiti, prisvojiti, u ovom našem životu, i ako ste bombardovani sa svih strana, a postoji ta iskonska želja da prevarite smrt, mi svi želimo zapravo da živimo večno, i da večno budemo u formi, vitalni, seksualno aktivan, da putujemo… upravo u toj nekoj veri da će možda tako još malo produžiti taj život. To je industrija koja nam to forsira, to je farmacija, da ne kažem farmako mafija, to je velnes industrija i različite druge industrije, koje zapravo takođe nam obećavaju da ćemo se time spasiti i od bolesti, tegoba i zaboravljanja koje nosi starost. Eto to bi bili neki impulsi koji nas guraju i nije to teško zapravo promovisati takve modele ako se igra na slabosti koje su nama negde urođene.”

Ida Prester: „Čak i kad dižeš kapke i snižavaš podbradak, tvoji organi i dalje stare. Zato se opusti i uživaj”

Da prvi signali starenja ne dotiču podjednako sve ljude, dokazuje regionalno poznata pevačica, Ida Prester, koja je takođe govorila za „Život u ringu”. „Ja znam da te čarobne formule su zapravo jedna šarena laža i da to ne postoji. Starenje je jedan proces koji ti ne možeš da izbegneš i nažalost nema te magične kreme koja te može toliko podmladiti da ti skine 10 godina, niti čarobnih pilula od kojih ćeš odmah izgubiti 20 kila i biti savršeno skladan. Jedini način na koji ti starenje možeš pobediti je psihički. Fizički ne možeš, jer čak i ako se spolja zatežeš i dižeš kapke, snižavaš podbradak, tvoji organi i dalje stare, tako da najbolje se samo opustit, ‘go with the flow’ i to vremena koliko imamo uživat maximalno u životu”, iskrena je Ida.

Iz svega se može zaključiti da organi stare bez obzira kakvo nam je lice, pa je pitanje za goste u studiju bilo kako treba prihvatiti tu spoznaju. 

„Promene su frustrirajuće, kako ove vidljive, kada je starenje u pitanju, tako i drugi gubici, gubici možda te neke energije i životne snage koju si imao u nekim pređašnjim godinama, ali ono što može da sačuva je ta ideja o nekim unutrašnjim vrednostima koje ne mogu da budu izbrisane", kaže gošća. 

Sociolog Petrović je zaključio da se više bavimo spoljašnjošću nego unutrašnjošću, zato što je prosto industrija koja se našom spoljašnjošću bavi, profitabilniji posao. „Lakše ćete prodati plastičnu operaciju, nego da prodate priču u kojoj će vam neko reći - okej je da ostariš, okej je da imaš bore, okej je da budeš nesavršen, okej je i da budeš nesrećan zbog toga, zato što je prirodno da mi budemo nesrećni ako život prolazi, ako ostaju neki lepi trenuci iza nas za koje znamo da se neće ponoviti, a zapravo ovde neko nama prodaje jednu vrstu šarene laže da mi to možemo ponovo da oživimo, ponovo da budemo srećni, da se zaljubimo, volimo, trčimo, skačemo, a zapravo to nije baš tako jednostavno. 

Kako sebe lakše da prihvatimo i kakva iskustva mogu da nas obogate, bile su još neke od tema emisije Život u ringu.

Izvor: Insajder