Petar Peca Popović za Insajder: Studenti su cvet, nikao usred mrkle noći

Kraj godine obeležavaju studentske blokade fakulteta. Jesu li vas studenti iznenadili? Jesmo li, kao društvo, možda imali pogrešno mišljenje da su mladi nezainteresovani, inertni, apolitični itd?

Važnost studentskih događanja i poruka ove zime je naoružana našim bolnim istinama. „U demokratiji jedna od stvari koje treba uraditi je dozvoliti ljudima da govore šta misle“, rekao je Dejvid Bouvi 1991. godine. Studenti, taj cvet što je nikao usred mrkle noći, kad su progovorili, oglasili su se u ime svih nas. Brzo se pokazalo da su buduće generacije bolje pripremljene da se nose sa našim greškama od nas. Pokazali su nam da je odugovlačenje bolest, a akcija lek!

Studenti traže da institucije rade posao - pre svega u slučaju pada nadstrešnice u Novom Sadu - i odbijaju poziv predsednika Aleksandra Vučića za razgovor, jer on poručuju - nije nadležan. Mislite li da ima nade da se institucije probude?

ProGlas stoji uz studente i u potpunosti podržava njihovu borbu za odgovorno i pravedno društvo. Zato svaki napad na studente doživljavamo kao napad na budućnost ove zemlje - budućnost koja se mora graditi čistim rukama. Ono što je najvažnije i vidljivo: neke institucije pokazuju znake buđenja, neke znake naglašene nervoze.

Kako vam izgleda predsednikova priča o povoljnim stambenim kreditima za mlade?

Grogirani bokser uvek maše rukama u nadi da će najzad pogoditi. Provaljenom političaru u nok-daunu ostaje da maše obećanjima. Pa ako mu neko „mladolik“ poveruje…

Satanizacija neistomišljenika

Od predstavnika vlasti slušamo da se protiv Srbije vodi „hibridni rat“ i da se želi „obojena revolucija“, čak se i studenti etiketiraju kao „strani plaćenici“. Kome su namenjene ove poruke?

Nije bolest sve što boli. Kad počneš da gubiš vezu sa stvarnošću, onda se oslanjaš na „oprobane recepte“ iz prošlosti – satanizaciju neistomišljenika. Zloupotrebom medija od strane politike je napravljeno pozorište straha i laži, čijom se glavnom predstavom upravljalo i kontrolisalo i maltretiralo punih 12 godina. Srbija nikada nije videla, ni pretrpela nešto slično. Pritom, zgažene institucije i cela politička scena, rasprodaja prirodnih bogatstva, obesmišnjeno pravosuđe i obrazovanje, uništavanje ekologije i poljoprivrede, „elegantna“ i uredna krađa izbora, organizovanje vlastitog kriminala i korupcije uz odgovarajuće falange, pa onda gnev obrazovanih objašnjavati izlizanim floskulama samo pokazuje dotrajalost tog postavljenog sistema.

Šta je zapravo rešenje za trenutnu političku krizu? Izbori? I imaju li izbori smisla ako se ništa nije uradilo na poboljšanju izbornih uslova?

Izbori nemaju smisla bez temeljno poboljšanih izbornih uslova.

Vi ste imali problem sa fantomskim glasačima, koji su bili prijavljeni na vašoj adresi. Kako se to završilo?

Nikako. Samo je umesto nekakve Marije Đorđević sada na našoj adresi prijavljena neka Dragana Mihajlović. Comedia non finita est.

Sa ProGlasom obilazite Srbiju. Kakvo je raspoloženje u manjim mestima? Na šta se ljudi najviše žale?

Srbija jeste izmrcvarena ovakvom vlašću, tolikom korupcijom i ovolikim lagarijama o „zlatnom dobu“, ali nije dotučena. Na svakom našem skupu oseća se duh odlučnosti za institucijama, pravdom, odgovornošću i istinom. Ova zemlja je željna slobode, kompetentnosti i ljudskosti.

Beograd je Frankenštajn od grada

Da li, kao rođeni Beograđanin, prepoznajete svoj grad? Imamo najavu rušenja kompleksa Generalštaba, Savski most se ruši, železnička i autobuska stanica su na novim adresama, „Beograd na vodi“ sada zovu „novim centrom grada“...

Ovo nije Beograd u kojem sam rođen, odrastao i ostario. Ovo je Frankenštajn od grada, slika njegove vlasti i bahatosti koja grad ne voli, ali ga doživljava kao idealan poligon za korupciju, bogaćenje uz neprestano zlostavljanje građana.

Šta nedostaje našem društvu? Čega ima previše, a čega premalo? Često smo, nakon tragedije u „Ribnikaru“, govorili o tome kako nam fali empatija – vidite li je vi među ljudima danas?

Za mene je najbolnije što više ne znamo šta znači biti skroman, normalan i vaspitan. S druge strane, oduvek sam verovao - i još uvek verujem - da kad god da nam se desi nešto dobro ili loše uvek možemo da tome damo dodatno značenje i pretvorimo u nešto poučno, otreznujuće ili vredno.

Kolika je moć umetnosti danas u svetu? Može li umetnost, kao nekada, da utiče na neke tokove u društvu?

U današnjem svetu, kad se sve meri po moći političarima i sili tajkunima, postavlja se pitanje koliko umetnost zaista može da prenese univerzalne istine?

Vi ste, između ostalog, vodili dva najtiražnija lista u istoriji jugoslovenske rok periodike („Džuboks“ i „Rock“). Ukratko, koliko je rokenrol kod nas zaista bio moćan i koliko je uticao na formiranje nekog sistema vrednosti kod tadašnjih generacija?

Tempi pasati! Šta god da kažem izgledaće neukusno. Srećan sam što sam bio suvremenik nekih važnih procesa unutar svoje generacije.

Koliko je rokenrol danas živ?

Svako pokolenje ima rokenrol onoliko živ koliko ga zaslužuje.

Budite bolji nego što ste bili juče

Imali ste osam infarkta, četiri puta ste operisali srce, imate osam baj-pasova i 15 stentova, a doživeli ste i dve kliničke smrti. Kako se sve ovo preživi i ostane na nogama? Kako se ide kroz život sa takvim optimizmom koji vi imate?

Ako ja nisam zapamtio svog dedu, trudim se da moj unuk svog dedu, takvog kakav je, zapamti što je duže moguće.

Na kraju, šta želite sebi, a šta građanima u 2025. godini? 

Da budem makar malo kao današnji studenti, a današnjim studentima da nikad ne budu kao neki njihovi kupljeni ispisnici ili profesori. Ima i ta mudrost koja kaže: „Ne morate biti bolji od bilo koga drugog. Samo treba da budete bolji nego što ste juče bili.“

Izvor: Insajder