Prof. Anđelić za "Svet i mi“: Sirija, možda, još jedna propala država poput Iraka i Libije

"I zvanične izjave koje dolaze iz najmoćnijih zemalja sveta su pune nekih sumnji i neodlučnosti, pokušava se pružiti neka vrsta ruke... Novi vlastodršci u Siriji su u mnogim zapadnim zemljama na listi terorističkih organizacija. Za vođu je u SAD pre nekih šest godina nuđeno 10 miliona dolara da bi se omogućilo njegovo hvatanje, a sada je taj čovek najmoćniji u Siriji, mada tvrdi da se on promenio, kao i njegov pokret. Pitanje je i koliko oni sami poseduju vlasti nad celom teritorijom Sirije. Veliko je međusobno nepoverenje unutar raznih oružanih formacija. Pitanje je na koji način će se vlast sprovoditi na teritoriji koju kontrolišu, kao što je glavni grad Damask i najveći gradovi Sirije. Izjave su prilično prodemokratske. Francuska i Velika Britanija najavile su da će suspendovati razmatranje aplikacija za azil sirijskih državljana, što otprilike govori da smatraju da bi Sirija mogla postati bezbedna država“, kaže prof. Anđelić.

Dodaje da je zapravo pitanje koliko je to bezbedna država sa svim implikacijama četrnaestogodišnjeg rata.

"Sirija je po sebi problematična, da li će opstati kao država ili će postati još jedna propala država, poput Iraka i Libije. Potom, da li će se ta nestabilnost preliti na okolne zemlje u Bliskom Istoku, koje su same po sebi u nebitno različitoj situaciji. Tu su i odnosi velikih sila, jer mnoge velike ili ambiciozne države su se sada našle u promenjenoj poziciji. To su, pre svega, Iran i Rusija, koje se smatraju gubitnicima, ali takođe je i Turskoj sada nepoznanica ko će joj biti novi susedi“, kaže prof. Anđelić.

Sličnost s padom Berlinskog zida

Objašnjava da postoji unutarmuslimanski rivalitet i odnos koji je problematičan, i to ne samo u Siriji, već i u široj regiji.

"Naime, te razlike između, generalno govoreći, šiitskih, sunitskih Muslimana koje su teško pomirljive - barem na osnovu sadašnjih vođa različitih verskih pokreta - a potom unutar same te dve globalne muslimanske frakcije, imamo razne manje sekte i svaka od njih je u sirijskom slučaju, kao i u iračkom i libanskom, moćno naoružana i na taj način se bore za sopstveni opstanak ili uticaj - politički, ekonomski i bilo koji drugi. To je jedna od stvari koja je vrlo problematična. Mene ovaj nagli, iznenadni krah jedne brutalne diktature podseća na pad Berlinskog zida, koji takođe niko nije očekivao, a desio se najednom. Međutim, u tom slučaju je došla Zapadna Nemačka, koja je jednostavno sa svojim institucijama preuzela odgovornost i uspostavila vlast koja je funkcionisala. E sada, da li je ova dosad vojna formacija u mogućnosti da uspostavi, bez ikakvog iskustva u vlasti, funkcionalnu vlast? To je jedan veliki problem za koji će im trebati i pomoć spolja. Kome će se obratiti za tu pomoć, to će biti ključno pitanje u samom početku“, smatra prof. Anđelić.

Rusija ostaje sa svojim bazama

Govoreći o ponašanju Rusije,koja je saveznik dojučerašnjeg sirijskog lidera, prof. Anđelić je rekao da je moguće da je ruski predsednik Vladimir Putin pustio Asada niz vodu, ali da će se to saznati tek u narednom periodu.

"Međutim, pitanje je koliko je Sirija zapravo važna Rusiji u ovom momentu. Svi ruski ciljevi u ovom momentu su, čini mi se, upereni na Ukrajinu, možda i još nekim postsovjetskim državama, ali to je nešto gde Rusija zaista ima veću ili manju moć. Sovjetski Savez je otvorio baze u Siriji tokom Hladnog rata sedamdesetih godina, a imao ih je tada i u Egiptu, Etiopiji, današnjoj Eritreji, potom je ostao bez tih baza. Na taj način može ostati i bez ovih baza u Siriji. Sama pomorska baza previše se često spominje, a kada se sagledava njena funkcionalnost ona je vrlo ograničenog kapaciteta. Naravno, u geostrateškom interesu Rusije je da se održi ta baza. Oni imaju ugovor na 49 godina, potpisan je pre nekih sedam godina, što znači da imaju još dovoljno dug period na osnovu međunarodnog prava da koriste te baze. Svi znaci govore da će oni tu i ostati. Da li ona bitno može da menja neki odnos snaga u istočnom Sredozemlju? Nisam siguran da bitno menja odnos snaga, ali je otprilike važno i za neki status Rusije u očima sopstvene nacije, odnosno Putinovog režima, da je oni nisu izgubili. Asad je izgubio, Rusija je ostala tamo gde je bila. A i novi režim otprilike pruža neku ruku, traži dogovor, ne napada te baze“, kaže prof. Anđelić.

Bojazan od verskog radikalizma

Govoreći o bojazni mnogih da bi posle promene vlasti u Siriji mogla da usledi i verska radikalizacija, nada se da do toga neće doći.

"Donedavno vladajuća partija BAATH, odnosno diktatura pod vođstvom familije Asad, bila je multidržavna. Ista ta partija je, pod Sadamom Huseinom, držala vlast u Iraku. Potom se podsetimo i Nasera, koji je preuzeo vlast pedesetih godina u Egiptu. Taj celi pokret je bio sekularan, taj pokret je bio panarapski i, na neki način, socijalistički ili levičarski. Vera je imala samo donekle manju ulogu, ni u kom slučaju nije bila propagirana. Prvo, panarabizam je najverovatnije umro 1991. kada je Sadam Husein izvršio invaziju Kuvajta. Potom, sam način tih režima u Siriji i Iraku je bio toliko brutalan da je izgubio neku popularnost u ostalim zemljama, kao i u samim tim zemljama. A te zemlje su multiverske. Sirija je pogotovo bila neka vrsta oaze. Jedini problem za manjine, verske i etničke, bio je ukoliko je ona veća, značajnija brojčano, onda je takav strahovladajući režim smatra za potencijalnu opasnost. Ukoliko su manjine male, poput hrišćana recimo, one nemaju problem. Čak su i na početku ovog vrlo dugog građanskog rata prikazivane neke hrišćanske jedinice koje su se borile na strani Asadovog režima, jer je za njih to bila povlastica, pogotovo kad se pogleda i regija“, kazao je prof. Anđelić za Insajder televiziju.

Navodi slučaj Egipta, gde su, posle smene Mubaraka 2011. godine i uspostave demokratije, na vlast došla Muslimanska braća.

"Egipat ima desetak posto hrišćana. Šta se sa njima desilo? Njihove crkve su najednom bile spaljivane, bilo je fizičkih napada, ubistva su bila prisutna... I onda je došlo ponovo do intervencije vojske i povratka Egipta ka nedemokratskoj vlasti. Dakle, imamo taj jedan problem koji je zaista prisutan u arapskoj regiji. Nakon Arapskog proleća kad god je izbor omogućen - napokon demokratski izbor - taj izbor je bio islamistički. U Tunisu je bio relativno uspešan, mada imamo nezadovoljstvo brojnih ljudi sada novom demokratskom vlašću. U Egiptu je bio islamistički i došlo je do smene. Zapad je u stvari priželjkivao takvu smenu jer nije bio moguć biznis sa Muslimanskom braćom u Egiptu. Potom, i ta organizacija je u mnogim zapadnim zemljama, kao i ova nova vlast u Siriji, bila okaralterisana kao teroristička organizacija. Dakle, to je otprilike neki dijapazon unutar kojeg treba sagledati mogućnosti za novu vlast u Damasku“, rekao je profesor međunarodnih odnosa na Ridžents univerzitetu u Londonu Neven Anđelić, gostujući u emisiji "Svet i mi" na Insajder TV.

Izvor: Insajder