Vanja Macanović za Marker: Stručnjaci bi trebalo da razumeju šta znači biti žrtva i da je ne okrivljuju (VIDEO)

“Lako je biti pametan sa strane. Žrtvi u momentu kada se nešto dešava i kada se bori da preživi, racionalni mozak ne radi, radi samo mozak za preživljavanje“, kaže ona. 

Vanja Macanović dodaje da je problem i percepcija javnosti, ali da bi stručnjaci koji rade sa žrtvom, kao što su pravosudni organi, policija i centri za socijalni rad, trebalo da razumeju šta znači biti žrtva i da je ne okrivljuju za određeno ponašanje, što se na žalost dešava.

Na konstataciju da su, kada se podigne optužnica i počne sudski postupak, prava žrtava ograničena, da one imaju pravo da predlože dokaze i svedoke, ali da tužilaštvo i sud to ne moraju da prihvate i pitanje kako je to moguće, ona odgovara da, kada predmet dođe pred tužilaštvo i sud, onaj ko rukovodi postupkom odlučuje koje dokaze će da izvede. 

“To ne znači da, ako je neki dokaz na početku odbijen, neće biti prihvaćen kasnije. Ali, žrtve moraju da imaju punomoćnika, moraju da imaju dovoljno znanja da bi uopšte znale da i na to imaju pravo. Ono što mi vidimo u postupcima je da žrtve ne dobijaju gotovo nikakve informacije o tome da teku postupci, pa kada dobiju poziv za krivično suđenje, sudije čak ne šalju ni kopiju optužnog predloga, pa žrtve ne znaju za šta je neko optužen ni šta je od svega onog što je pričala ušlo u konačni akt na osnovu koga je pokrenut krivični postupak“, kaže Vanja Macanović. 

Komentarišući slučaj Milene Radulović, u kome je advokat okrivljenog postavljao neprijatna pitanja, gošća Markera kaže da žrtvin punomoćnik može da reaguje i zamoli sudiju da to pitanje ne dozvoli. 

“Bitno je, kada su u pitanju krivična dela u kojima imamo posebno ranjive i osetljive kategorije žrtava, to što im nije dat status posebno osetljivih svedoka i da one nisu ispitivane u posebnoj prostoriji. To što se dešava u sudnici pred žrtvom je strašno, u odnosu na ono što bi se desilo kada bi ona davala iskaz u posebnoj prostoriji, jer, ako bi bile ispitivane u posebnoj prostoriji, one ne bi čule šta se dešava u sudnici, već samo pitanje koje je dozvoljeno i ono na koje ona odgovara“, kaže Vanja Macanović. 

Ona dodaje i da nije sigurno da će žrtvu u policiji, gde daje prvi iskaz, sačekati neko ko je specijalizovan za takvu vrstu razgovora, te da žrtva može da naiđe na profesionalca koji razume, ali i onog koji ne razume, koji će je kriviti i odgovarati od podnošenja prijava. 

“Žrtva treba da insistira da ima pravo da da izjavu u policiji, koliko god da je teraju da odustane od toga. Vi imate pravo da dobijete kopiju izjave koju ste dali policiji. Šta če dalje biti sa tim postupkom, to je do drugih institucija, ali to je ono što je pravo žrtve“, naglašava Macanović.

Posle policije, žrtva daje iskaz i tužiocu i sudiji, a ako je u pitanju maloletna osoba, i centru za socijalni rad. Kada su u pitanju žrtve seksualnog nasilja, neretki su primeri i da se više puta prolazi kroz lekarske preglede. 

Na pitanje kako sistem može da olakša žrtvama put do pravde, ona kaže da se neki lekarski pregledi obavljaju u domu zdravlja ili urgentnom centru, ali da je nekada, za neka krivična dela, veoma bitno da pregled obavi lekar sudske medicine, zato što sudski lekar zabeleži mnogo više povreda i daje detaljniji izveštaj. 

“Mi, nažalost, imamo jako malo instituta za sudsku medicinu i jako malo žrtava može uopšte da dođe do lekara sudske medicine, za tu vrstu pregleda. I imamo drugu vrstu pregleda – psihološko-psihijatrijski, gde se radi veštačenje da bi se utvrdilo kakve posledice nasilja je žrtva pretrpela, i nekada, na žalost, kada su deca u pitanju, radi se ta vrsta veštačenja da bi se utvrdilo da li deca govore laži ili istinu“, kaže Vanja Macanović 

Na pitanje da li to obeshrabruje žrtve, ona kaže da je sam krivični postupak traumatičan i da je to jedna sekundarna viktimizacija kroz koju žrtve prolaze zato što to ponavljanje iskaza pred svim institucijama vraća traumu. 

“Pritom, to nisu postupci koji se rešavaju brzo, to traje u dužem vremenskom periodu, i onda se očekuje da, kada žrtva dođe pred sud, može da ponovi sve što je bilo pre dve, tri, četiri godine pre nego što postupak krene, i zamera joj se ako ne zna svaki detalj. Tako uglavnom teku sudski postupci i to je ono što ljudi ne razumeju da, dok neko prijavljeno delo dođe do sudije,prođe namjanje godinu dana“, kaže Macanović. 

“Od svega odustaju one žrtve koje smatraju da nisu dobile zaštitu države, jer im se u stvarnom životu situacija nije promenila“, zaključuje ona. 

Izvor: Insajder