Petrović za Marker: Restriktivne mere pokazale da ne postoji sistem, već gašenje požara (VIDEO)

“Nivo neverice i šoka je zapravo rastao i imali smo osećaj da on ne nestaje, i da se  pojačava u stanje panike koja je sutradan počela da se širi kada se ponovio još jedan zločin sličnih razmera i kada smo se verovatno svi zapitali: Da li je ovo potpuni slom društva u kojem živimo i da li će biti moguće normalno živeti u njemu posle svega što se desilo“, rekao je on.  

Dr Dalibor Petrović naglašava da društva preživljavaju, ali da posledice bivaju dugoročne, i ako se na pravi način ne priđe njihovom prepoznavanju i saniranju, onda ti problemi tinjaju godinama i decenijama nakon toga, te da je nevolja što na površini sve može da izgleda normalno. 

“Da biste preživeli, vi morate da idete dalje i ne možete iznova da kopate po ranama, ali bilo koji ozbiljniji događaj koji bi se desio u našem društvu, ne ovako strašan i tragičan, bi mogao da bude inicijalna kapisla za mnogo veći izliv straha, panike, gneva, besa i ljutnje. Delove toga smo gledali i u nedeljama koje su usledile kroz proteste ogromnog broja građana koje nismo videli poslednjih dvadesetak godina. Mislim da to govori o stanju straha, beznađa i besa i ljutnje“, dodaje on. 

Petrović kaže i da je problematična strana onih koji ne bi smeli da dozvole da ćutanje zavlada, onih koji bi trebalo da vode proces preispitivanja onoga što nam se desilo. 

On dodaje i da su to oni koji sede u institucijama i koji su po funkciji najodgovorniji, te da smo u prvim danima nakon zločina videli neki način potrebe da se pritisak skine sa njih, pa su krivci bile video igre, internet, krivci su bili negde spolja. 

“Čak smo čuli i i ono o „vrednostima Zapada“, a krivci nisu bili samo oni koji upravljaju institucijama.  Dakle, imali su politički interes da tu prvu fazu amortizuju, samo jedan ministar je podneo ostavku. Njima je odgovaralo da se zaćuti, a građani su, sa druge strane, morali da nastave sa svojim životom. I mediji su zaćutali, ali ne oni koji su bili tabloidni, i onda je to stvorilo apsurdnu situaciju u kojoj smo pričali samo o ubici“, kaže Petrović. 

Profesor Petrović dodaje i da, kada se desetinama godina suočavate sa stravičnim scenama sa kojima smo se mi suočavali, vidite da često krivci ne budu kažnjeni, da žrtve ne budu obeštećene, da su oni koji bi trebalo da budu sa druge strane zakona ili van političke scene, još uvek tu. 

“Diskutabilno je reći da sistem nije zakazao. Znamo šta je uloga sistema u smislu prevencije i prepoznavanja mogučih posledica. Tako nešto u školi nije smelo da se dogodi. Svakako je sistem zakazao. Nije mi se dopalo opravdanje da sistem nije kriv. Naravno da nije jedini krivac. Sistem je pokazao odlike sistema koji ne funkcioniše – to su ad-hok, stihijska rešenja u vidu slanja stroge poruke da se to više neće desiti zato što će sila zavladati, u smislu da će policija čuvati đake, i druge represivne mere“, naglašava on.

Petrović objašnjava i da je niz restriktivnih mera pokazao da ne postoji sistem, već da postoji gašenje požara. 

“To je ad-hok reakcija. Zašto pre toga sistem nije funkcionisao? Zato što u njemu ne sede stručnjaci! Ako u institucijama sede ljudi koji su na ovaj ili onaj način podobni, kako da očekujemo da će te institucije biti kompetentne?“, pita se on. 

Petrović dodaje i da je prvi odgovor na tragediju trebalo da bude javno iznesen stav države da će se temeljno i za određeno vreme suočiti sa tim što se desilo i da neće da izlazi bar sedam ili 10 dana pred javnost sa bilo kakvim odgovorima, osim što će da pruži elementarnu bezbednost svima. 

“Drugi odgovor koji je trebalo da čujemo je da se istog dana pozovu svi stručnjaci, bez obzira na stavove, uz poruku da politika ovde nema nikakve veze i da niko ne sme da stiče političke poene. Mi ovde nismo smeli da vidimo političke figure osim u protokolarnim situacijama. To bi bio normalan scenario“, kaže on.

Petrović ne vidi da bilo šta može da se desi bez demontiranja osnovnih principa na kojima naše društvo počiva, te dodaje da to nije samo do ove vlasti, već da je manir svih vlasti koje smo do sada imali, dok je to kod nekih osnovni manir. 

Sagovornik Insajdera naglašava i da je osećaj nepoverenja u institucije dominantan osećaj koji imaju građani Srbije i da je on veoma izražen, te da, u toj situaciji, na trusnim područjima kakvo je naše, sve dolazi do potpunog izražaja i da je teško je povratiti poverenje kada vidite političare koji pokušavaju da stiču političke poene. 

Petrović kaže i da ne postoji poverenje u školu, ne zato što deca ne veruju nastavnicima, već zato što su svesna da oni nemaju nikakvu moć, te da ona tu vide tužne, bespomoćne i razvlašćene ljude.

“Da li je društvo u kojem želimo da živimo ono u kojem će se svi pristojni i normalni ljudi povući u kuću i zatvoriti, dok će nasilnici da kruže okolo i da li zapravo imamo državne organe koji kažu: Mi sa tim ne možemo da se izborimo, ruke su nam vezane? Živimo u društvu u kojima za moćne ne postoje nikakva pravila, i to je ono što je u korenu i straha i nepoverenja prema institucijama koje bio trebalo da organizuju naš život“, zaključuje Petrović

Izvor: Insajder